Milisav Savić: LA SANS PAREILLE

Opis

ROMAN O METAMORFOZAMA
Tragom upozorenja da je “svet zlo i opasno mesto“ i da nas „jedino prerušavanje može spasti od
zlih grabljivica koje nas vrebaju“ Milisav Savić nas vodi kroz dubinske rukavce neobične
ljubavne priče koja se dešava tokom jednog mističnog prolećnog putovanja Toskanom, a ustvari u
pozadini jugoslovenskih ratova devedesetih.
Znajući da „jedino izmišljeni svet poseduje neki smisao“, Savić nam polagano rasvetljava
tajanstvena mesta svoje junakinje, neuporedive i šašave, i junaka, višestruko prerušenog, poput
samog pisca.
Njegov junak, mladi slikar Hasan, izbeglica iz Beograda, koji poput Kazanove “u svakoj ženi vidi
jednu, a u jednoj sve“, u Firenci početkom devedesetih doživljava sudbinsku ljubav, a već krajem
devedesetih, prinudno mobilisan, nestaje tokom rata na Kosovu, pod budnim okom trgovaca
organima.
Poput nekog današnjeg srpskog Dekamerona, viđenog kroz priče, snove, pisma, eseje, komentare,
fusnote i druge beleške uokvirene brojem deset, Savićev roman je ispisan u različitim
pripovedačkim registrima, kao slagalica fikcije i fakata, literarnog doživljaja i istorijskog
mapiranja privida sveta, kao dubinska priča o našem, upravo minulom , vremenu.
Misteriji ljubavi i misteriji putovanja, propuštenoj kroz prizmu umetnosti renesansnog čoveka
suprotstavljen je kontekst naše surove istorije u kojoj se dešavaju bespotrebni ratovi i nužna 

izbeglištva. Na sličan način na koji je Savićev roman Hleb i strah, ispisan pre četvrt veka,
bio literarni epitaf za komunističku Jugoslaviju, tako i ovaj roman, sasvim kapilarno,
individualno i kolektivno, zaklapa sliku ratnih devedesetih.
Nenad Šaponja
#
La Sans Pareille. Tako su zvali Simonetu Vespuči. U značenju: neuporediva, bez premca, najlepša.
Naslov romana aludira na glavnu priču, neobičnu, nesvakidašnju, sobmnabulnu. Pa i donekle na
glavnu junakinju, ne neuporedivu kao lepoticu već po svojoj stvarnoj ili izmišljenoj
biografiji. 
#
Milisav Savić (Raška, 1945), pisac ovog romana. Prisutan u njemu i više od pisca, uglavnom
prerušen. Uostalom, sve autobiografske beleške su takve: sa ciljem da se pisac čitaocima
predstavi u što boljem i lepšem svetlu. Dete je Titove, komunističke generacije. Dvoumio se
dugo čemu da da prednost: pisanju ili življenju.  Kritičari kažu da se iz knjige u knjige menjao.
Prerušavao, rekao bi on. Svašta radio u životu. Opet iz želje i potrebe za prerušavanjem.