Slobodan Mandić: OČEV NOVI MANDAT

Opis

REMINISCENCIJE NA OCA
Slobodan Mandić nam u svom novom romanu dariva neobičnu priču o roditelju. Živ mozaik minulih
vremena dočarava neposrednim, ekspresivnim jezikom što sam po sebi pripovedanju daje legitimitet.
Otac određuje put svoga sina kroz specifičnu poetiku življenja ali i pisanja. Tako će ostati da večito
pogledava iz beline hartije i usmerava potomka koji se katkad spotakne. Ovo nije povest o Očevoj smrti
već o njegovom sveprisustvu. O čoveku preke naravi od koga se skriva puška, koji stalno uspeva da
ostane bez cipela, zbog koga čitava kuća trči ne bi li mu ugodila i ublažila naopake naume. Njegov portret
nije oslikan jednim potezom ruke, niti je sinovljeva subjektivna projekcija; tu je pre reč o amalgamu od
žustrih dijaloga, ali sa konačnim pečatom onog donjeg sloja što pripada roditelju koji uvek vodi glavnu
reč.
Napisan u kišovskom maniru, “Očev novi mandat” nudi literarni svet vanvremenih tema kroz prizmu
naivne ali nepritvorne dečje imaginacije što svakodnevicu i događaje u porodičnom krugu oneobičava
bogatom rečenicom naših predaka. Tako opšta mesta dobijaju oreol povlašćenosti, a njihova dominacija
još jedan su dokaz da umetnost ima svega nekoliko velikih tema. Suštinu književnog stvaranja autor
pronalazi u jeziku, usmeravajući svoje pripovedače ka alternativnim istinama: dok Otac svojim stavom
prethodnika stvarnost oblikuje aršinima logike, sin joj daje punoću nenametljivim humorom i
nekonvencionalnom radoznalošću.
Jedna od najinteresantnijih epizoda tiče se priče iz naratorovog detinjstva: glavni junak se naoružan
upućuje s drugom u Ameriku. Međutim, oni ne odmaknu predaleko. Povratak domu iziskuje racionalno

objašnjenje dečaka koji mora izložiti razloge svoga bega. Roditelj se tu pokazuje kao neko ko usmerava
narativni tok; bez obzira na to šta se zaista zbilo, realnost se gradi od izgovorenih reči onoga koji ima
moć da je kreira. Ta tvoračka uloga pripisana je dugovečnom Ocu, te on i nakon odlaska na onaj svet
ostaje živ junak priče ali i neko ko joj daje konačan oblik.