Vladimir Pištalo: ZNAČENJE DŽOKERA

Opis

Knjiga našeg istaknutog autora Vladimira Pištala  ZNAČENJE DŽOKERA govori u isto vreme o Srbiji i o Americi, o razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta, pojavila se nakon velikog uspeha kod nas i u svetu romana Tesla, portret među maskama (16 prevoda) i Milenijum u Beogradu (7 prevoda) i nedavno izašlog romana Sunce ovog dana, pismo Andriću, koji je za veoma kratko vreme postao ključan za razumevanje našeg Nobelovca.

O ovoj knjizi u tekstu „Knjiga o smehu“ Nenad Šaponja je napisao:

„Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja.

„Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i o surovu priču o Mostaru, tom Pištalovom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu.

Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj.

A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena.

S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece.

S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“.

Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem.

Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života.

Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom.“

ODLOMAK IZ KNJIGE ZNAČENJE DŽOKERA

DUŠU SU EMIGRANTI DONELI

Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio:
– Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta.

Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima.

Vidim kako čitač dlana Desan gleda u nerazumljivu žvrljotine na dlanu Duška Simića i izjavljuje:

– Ovako nešto nisam nikad video.

U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina.

Vidim ga, nešto starijeg, kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce.

Čekao je da ga puste da ide u Ameriku.

Bio je loš đak

U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka dečaka kao što je on. Za njega bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara.

Nesuđeni automehaničar je kasnije postao američki akademik. Taj akademik je ponavljao:

– Slučaj je lirična sila.

Sebe je doživljavao kao kunića iz laboratorije istorije. Staljin i Hitler su mu se rukovali nad kolevkom. Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Sreli su se u Njujorku jednog avgustovskog dana 1954 godine. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara, filozofirali, pili, išli na večere. Tajms Skver je upalio svoje reklame. U Evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodisnjak izašao iz pravila. Osetio je moć džokera. Okruživala ga je velika razobručenost. Grad je bio prevelik za jednog boga ili đavola.
I sebe i Ameriku učio je od pesnika.

– Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika. – zapisao je.

Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, se pretvorio u urbanog američkog pesnika. Za njega, jednostavnost je metafizika. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija.

O odnosu kritičara prema sebi je rekao:

– Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten.
Vidim ga kako prima nagrade, Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku.

Jednom sam sa Čarlijem šetao Njujorkom: Njujork je izgledao kao zaustavljeni vatromet. Upitao sam ga:

– Boston je osnovan sa namerom da bude grad na brdu, hrišćanska zajednica bolja nego ijedna pre. Ali Njujork nije. Osnovali su ga Holanđani u isključivo komercijalne svrhe, pa ipak je pun srca i duše. Kako to?

– Emigranti – odgovorio je on. – Emigranti su je doneli.

Jedan od tih emigranata je i Čarls Simić. Njegova iznenađujuća, poetična, nadrealistička Amerika je – srpska Amerika.