Prosvetlite boje ove jeseni!

22 naslova velikana svetske i domaće književnosti na specijalnoj akciji do 15.decebra! 

BESPLATNA DOSTAVA za porudžbine preko 1500 dinara.

Kažu da u jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu, a jesen je možda onaj najidealniji period da se prepustite njenoj magiji koje nam knjige, poput svedoka, prenose sa svih krajeva sveta.

Samo za ljubitelje dobre knjige izdavačka kuća Agora predlaže 22 naslova koja pripovedaju o ljubavi. Pozivamo vas da kroz uzbudljive narative, u društvu velikana svetske i domaće književnosti – Doris Lesing, Adila Ismeta, Pitera Hobsa, Luise Valensuele, Jalmar Sederberg, Marine Stepnove, Karolin Lamarš, Džojs Kerol Outs, Pavla Ugrinova, Džona Barta, Ajris Merdok i dr – krenete u nezaboravni lavirint Ljubavi i Priče.

Ptičji sud, Agnes Ravatn

TV voditeljka Alis Hagtorn napušta svog muža i posao u prestonici usled javnog seksualnog skandala. Odlazi u dobrovoljno izgnanstvo sa jedinom preokupacijom: da iznova izgradi svoju ličnost kako bi se vratila prethodnom životu. Posao kućne pomoćnice i baštovanke kod čoveka koji živi tamo gde nijedan put ne vodi, daje joj priliku da se oporavi, a ona se raduje danima ispunjenim poslom u bašti i kuhinji. 

Međutim, njen poslodavac nije stariji čovek kome su potrebni pomoć i pažnja, kako bi se moglo očekivati. Reč je o Sigurdu Bageu, četrdesetogodišnjaku koji potražuje rad oko kuće i bašte dok mu se žena ne vrati s puta, bez namere da se i sa kim zbližava.

U ovom malenom svetu, zahtev da dvoje ljudi ne budu vezani nikakvim kontaktom postaje neprirodan I zategnut. Bage često zaboravlja sopstvene instrukcije, i njih dvoje provode noći u sedenju i ispijanju vina.

Narednog jutra, ponovo se uspostavlja pređašnji poredak, bez neophodnih saobraćanja. Alis zaboravlja na lični projekat, usled fascinacije Sigurdom Bageom, a kako njih dvoje postepeno postaju sve bliži, iskrsava pitanje: ko je Sigurd Bage i šta želi od Alis Iz različitih pobuda, dvoje ljudi se izopštava iz društva, nastanivši se u zabačenoj kući kraj mora. 

Spojeni su tajnama i potrebom za iskupljenjem, jedno se izjeda zbog sramote, a drugo osećanjem krivice. Ptičji sud počinje kao nežna priča, a izgrađuje se u sveobuhvatnu dramu o životu i smrti.

Priče Jusufa Tadrosa, Adil Ismet

Pred čitaocem se otvaraju stranice romana koji je, kao sasvim autentično književno ostvarenje savremene egipatske literature nagrađen Medaljom Nagiba Mahfuza za književnost.

Priče Jusufa Tadrosa roman je egipatskog književnika Adila Ismata (1959). Glavni junak romana, Kopt Jusuf Tadros, praktično monološkim pripovedanjem prenosi priče o svom životnom i umetničkom stasavanju i sazrevanju, o odnosima sa roditeljima i sestrama, o svojim
emotivnim iskustvima, o odnosu prema Bogu i crkvi, usput gradeći živopisnu sliku života po gradovima i varošicama egipatske provincije u periodu od šezdesetih pa sve do danas, tokom koje je Egipat doživeo velike ekonomske i društveno-političke promene propraćene
dubokim krizama.

Iako se Ismat preko svog protagoniste, običnog čoveka, ali neobično nadarenog i strastvenog slikara, dotakao društvenih, političkih i verskih događaja tokom perioda od pola veka, kao i atmosfere koja je sve to pratila, ovo je najpre roman o umetnosti, o umetničkom
stvaralaštvu i stvaralačkom činu, kao i o odnosu društva prema umetnosti i umetnicima. Kako sâm autor često ističe, ovaj roman je posvećen njegovom sopstvenom umetničkom iskustvu i stasavanju, izazovima i mukama koje je lično iskusio.

„Intimno sa istančanim detaljima… Ismet pronicljivo pripoveda neverovatnu priču o borbi i čežnji.“ – Arab News

„Iskreni prikaz pogoršanja situacije egipatskih hrišćana i njihovo otuđenje u sopstvenoj zemlji dirljivo je i napisano sa velikom osećajnošću.“ – Žiri za dodelu Medalje Nagiba Mahfuza za književnost

U voćnjaku, lastavice, Piter Hobs

DIRLJIVA NOVELA O LJUBAVI I SUROVOSTI

Pred čitaocem je uzbudljivo svedočanstvo o neiskvarenoj, nevinoj, istočnjački fatalističkoj odanosti pravdi i bezuslovnoj posvećenosti ljubavi, u kojem se već pri prvom čitanju prepoznaje upečatljiv paralelizam sa orijentalnim ambijentom dočaranim u romanu Tvrđava Meše Selimovića. 

Ova (is)povest ispisana je u formi dnevnika upućenog voljenoj osobi, devojci po imenu Saba, koju je pripovedač tek nakratko upoznao kao dečak. Zbog nesmotrenog detinjeg sukoba sa njenim ocem, uticajnim političarom, ubrzo će uslediti njegov petnaestogodišnji hod po mukama. Dvadesetdevetogodišnji protagonista i narator ove pripovesti vraća se u rodno selo nakon što je u zatvoru, u uslovima teške torture, proveo petnaest godina. Fizički slomljen, on se postepeno oporavlja pod brižnim okom dobročinitelja Abasa, a motivaciju za opstanak nalazi u neumanjenoj sposobnosti za ljubav, te u sposobnosti za saživljavanje sa svetom prirode.

„Bez obzira na to hoćemo li je odrediti kao novelu ili kratak roman, ovo je elegična ljubavna pripovest, knjiga o besmislenoj surovosti života, bezočnosti korupcije i iskupljujućoj snazi ljubavi. Hobs je u stanju da do tančina predoči užas torture, podjednako kao i lepotu bašte, voćnjaka, vodopada ili planinskog masiva u severozapadnom Pakistanu. Upravo to su kvaliteti koji omogućuju da se ona pročita za svega nekoliko sati i da se potom dugo vremena pamti.“ 

Aleksandar Bjelogrlić, iz Pogovora

„…Ovo je meditativna knjiga, prožeta upečatljivim čulnim iskustvima. U njoj ima svetlosti, slobode lastavica, mirisa zemlje, boja vode i teksture ručno pravljene hartije po kojoj autor ispisuje svoju pripovest. Ali utisak nedovršenih storija odjekivaće još dugo nakon što čitalac uvidi da neće saznati ništa o daljoj sudbini Sabe ili piščeve porodice.“ 

Mirza Vahid, Gardijan

Piter Hobs (1973)

Savremeni britanski pisac, čiji je debitanski roman Smiraj kratkog dana (2005) ušao u najuži izbor za značajna književna priznanjae – nagrade „Vajtbred” i IMPAC Dablin. Nakon spomenutog romana i zbirke priča Celog dana mogao bih se vozati u šmekerskom plavom vozu (2008), roman U voćnjaku, lastavice njegovo je treće prozno ostvarenje kojom je stekao široku popularnost.

Ozbiljna igra, Jalmar Sederberg

U Švedskoj, na prelazu vekova, Arvid, ambiciozan i obrazovan mladić, upoznaje Lidiju, ćerku pejzažiste, tokom idiličnog letnjeg odmora i u nju se zaljubljuje. Međutim, Lidija ima i druge udvarače. Zarobljeni u slučajnim brakovima bez bez ljubavi, u poznim godinama se bore za ponovno ostvarenje njihove romanse koja se tragično završava. 

Roman Ozbiljna igra pripoveda o strasti i preljubi, problematizujući pojmove sudbine i životne sreće. Pred čitaocem se raspliću nivoi značenja: iza ljubavne pripovesti krije se vrsna psihologizacija likova u čijem se unutrašnjem životu neprestano odvijaju moralni konflikti. Pored toga, jasne su i Sederbergove aluzije na društveno-političku situaciju u Švedskoj na prelazu vekova što ovom delu daju još jednu nijansu.

„Iako je pripovest o ljubavnoj obmani, prevari i očaju u ovom prekretničkom švedskom romanu prilično jednostavna, Sederbergovo podrobno istraživanje života njegovih junaka je usložnjava. Arvid se zaljubljuje u Lidiju mladosti, a kada ih ambicije i splet okolnosti udalje jedno od drugog, on i dalje čezne za njom. 

Nakon što oboje stupe u brakove koji ih ne ispunjavaju, jedino što ostaje jeste njihova nepromenjena ljubav. Njih dvoje ulaze u dužu aferu koja Arvida ostavlja u očaju, a Lidiju zadovoljenu. Sederberg pokazuje oštro slikarsko oko za pozadinu: preljuba Arvida i Lidije odvija se u mirnim stokholmskim parkovima, u gužvi uredničkih kancelarija prepunih novinara i iznajmljenim sobama gde se sastaju, a u svakom od pomenutih lokaliteta ponuđeni detalji dovoljni su da se stvori svet senzacija.

Čitaoci feminističkih ubeđenja mogli bi biti skloni kritici muške dominacije Arvidovog miljea – gde žene imaju malo ili nimalo mesta, iako se naoko čini da usmeravaju radnju romana. Iznad svega, Sederberg ispisuje psihološku napetost dostojnu Dostojevskog, dok Arvidovi unutrašnji etički konflikti prerastaju u fizički bol.“ – Pablišers vikli

Jalmar Sederberg je rođen u Stokholmu, 1869. godine i jedan je od najznačajnijih skandinavskih modernih pisaca. Ozbiljna igra je proslavljena i trajna švedska ljubavna priča po kojoj su snimljena čak tri filma. 

Doktor Glas, Jalmar Sedeberg

Pred nama je remek-delo švedskog klasika Jalmara Sederberga. Doktor Glas je imresivan roman o trpljenju moći, o jezivim moralnim dilemama, u kome se sučeljavaju utisci o štokholmskom fin-de-siécle-u sa psihološkim portretom čoveka obuzetog opsesijom. Njegove preokupacije – seksualna nekompatibilnost, abortus, eutanazija – zajedno sa njegovim psihološkim uvidima, čine ga izvanrednim modernim delom.

Sablasna priča o doktoru Glasu smeštena je u Štokholm tokom poslednjih godina devetnaestog veka. Doktor, problematičan i saosećajan čovek, pripoveda čudnu priču o Prečasnom Gregorijusu i njegovoj lepoj ženi. 

Gregorijus, star i neprijatan sveštenik ugrožava njeno fizičko i psihičko zdravlje. Ona se konsultuje sa doktorom Glasom, koji po prvi put krši etičke principe svog zanimanja i koristi potpuno netradicionalne metode da bi joj pomogao. Ali kada žena pronađe ljubavnika, doktor Glas se zaljubljuje u nju, i tako nastaje nepodnošljiva situacija.

„Doktor Glas je objavljen u Švedskoj, 1905. godine, kada je izazvao skandal, pre svega zbog toga što se bavi večno skandaloznim temama, seksom i smrću(…)

Doktor Glas je duboko uznemirujuć roman, kao i određeni snovi – ili, ne slučajno, pojedini Bergmanovi filmovi, koji ga je sigurno pročitao. Jezive plave letnje noći severa spojene sa neobjašnjivom anksioznošću, bezimenim Kjerkegorovim strahom koji obuzima Glasa u sasvim uobičajenom trenutku, sučeljavanje blede duhovnosti gotovo komično vulgarnoj čulnosti – proizlaze iz istog kulturološkog konteksta.

Doktor Glas je jedna od onih genijalnih knjiga koje su sveže i upečatljive sada kao što su bile i dana kada su objavljene.“ – Margaret Etvud, Gardijan

Neverstvo, Dejan Trajkoski

Novi roman Dejana Trajkoskog tematizuje jednu od uvek aktuelnih tema savremene književnosti a to je dezintegracija identiteta u susretu sa Drugim svetom, koji neminovno dovodi do razaranja onih suštinskih svojstava jednog ljudskog bića: ljubavi, vernosti, ideala, slobode, ljudske individualnosti.

Sama radnja romana smeštena je u vremenske okvire od početka druge decenije 20. veka, pa do nastanka Kraljevine SHS. U taj period ugrađeni su osnovni narativni tokovi romana: nevinost i idiličnost prve ljubavi koju mladić Sone oseća prema Meni u zakrilju sopstvenog doma – Makedonije, Sonetovo lutanje kao posledica odbijanja njegove bračne ponude od strane Meninih roditelja zbog društvenog statusa „siromaha“ i njegov odlazak u Ameriku, u potrazi za boljom budućnošću koju će jednom darovati Meni.

Međutim, drugi deo romana, poništava bajkovitu atmosferu najavljenu Sonetovim rođenjem kao i san o idealima i čistoj ljubavi, jer se tematsko žarište pomera na moralno propadanje neiskvarene duše kada se udalji iz matičnog okruženja i stupi na „tuđi teren“. 

Na tom prostoru nepoznate Amerike, sve moralne vrednosti postaju degradirane u „izvrnutom ogledalu“: svakodnevicu Sonetovog života ispunjavaju alkohol, pohotne žene, „ljudi kojima je dolar totem“…, a njegovo neverstvo nije oličeno samo u neverstvu prema ženi koju voli, nego i u nesposobnosti da ostane veran sopstvenom Biću i sopstvenim snovima – zato strada u provaliji Istorije i nepovratno gubi sebe.

„Uočljiv je taj istorijski cinizam kod Trajkoskog kroz ceo roman. I u stvari, ceo roman može da se smatra raspravom sa cinizmom istorije, koji u odnosu na cinizam slabosti (jedna šopenhauerska nesposobnost za vernost) ljudskog bića – izgleda besmislen.“ – Venko Andonovski

Bljesak, Filip Solers

Bljesak Filipa Solersa romaneskno je ostvarenje oblikovano kroz niz epizoda, intertekstualnih ravni i slikovnih kompozicija koje na izrazito atraktivan način markiraju reku vremena.

U sećanjima i snovima, turbulentnoj stvarnosti Francuske i univerzalnoj priči o božanskoj moći umetnosti, Solers stvara složenu narativnu prizmu u kojoj se dominirajuća ideja romana račva u niz epizoda nelinearnog narativa.

Narator se priseća detinjstva provedenog u Bordou i sestre Ane sa kojom je jednom razmenio poljubac u Veneciji – na ivici incesta, ali priča dobija sasvim novi tok njegovim dolaskom u Pariz i neočekivanim susretom sa Lusi, francuskom buržujkom i intelektualkom, s kojom ga povezuje ljubav prema Kazanovinim memoarima. Njihova ljubavna priča ostvaruje se poput svetlosti, bljeska, upravo pod okriljem Kazanovine premise “Sequere deum” (Pratite Boga!)

Ali s druge strane, ovaj roman dobija i drugačije obrise otvarajući vrata jednoj od i danas atraktivnih tabu tema – temi incesta. Stalno prisutna sećanja na sestru Anu i njegova „nespavajuća“ podsvest, u naratoru bude ono erotsko, stapajući se sa složenim životnim pričama značajnih umetnika poput Eduara Manea i Pabla Pikasa, ali i sa njihovim muzama – Viktorinom, Bertom Morizo, Evom, Olgom, Dorom Mar, Žaklin, Mari-Terez… 

Tako, ovaj roman u razgranutom trouglu pojmova ljubav-incest-božanska umetnost, postaje i svojevrsna priča o prirodi žene i prirodi slikarstva, o prolaznosti ali i o univerzalnoj moći umetnosti u turbulentnoj reci vremena.

Rat, onakav kakvog ga mi znamo, nije umetnost odmaranja, a još je manje umetnost vedrine. Ipak, to je i dalje umetnost koju Solers sasvim sigurno briljantno stvara. – Neli Kaprielian, Les Inrockuptibles

Solersov Bljesak je poput Batajevog erotizma: odobravanje života čak i u smrti. – Filip Lanson, Libération

Bljesak je veoma lepa knjiga. Sjajna, vesela, britka, polifonična, napisana stilom koji naglašava sam kraj rečenice – pravo uživanje. – Mark Lambron, Le Point

Moraš da se smeškaš, Luisa Valensuela

Moraš da se smeškaš, prvi roman Luise Valensuele (1966) prikazuje život jedne prostitutke sa empatijom, iz antipatrijarhalne perspective, bez moralisanja ali neumoljivo kritički prema društvu koje nema mnogo milosti za žene kao što je Klara, prostodušna junakinja sa skromnim snovima o moru i sreći, koja se na svakom koraku suočava s eksploatacijom i nasiljem.

U ovu tragičnu priču autorka uključuje komične i kič elemente, te predstavlja izuzetno živopisnu galeriju sumnjivih likova, sitnih kriminalaca i prevaranata koji stoje u suprotnosti s naivnošću junakinje, čija maštanja o životu i ljubavi odražavaju sentimentalna opšta mesta popularne culture. Ovo je takođe priča o sporom i mukotrpnom sticanju svesti jedne potlačene žene, a otvoreni kraj romana nagoveštava da je uspela spoznati slobodu, po prvi put i uprkos svemu.

Luisa Valensuela ovim romanom već najavljuje svoje centralne književne preokupacije, pre svega zanimanje za rodne teme i kulturni i društveni položaj žena, koje se nalazi u osnovi njenog poimanja ženskog pisma.

“Na svakoj stranici nalazi se istinsko svetlo, istinska ljubav, istinska sloboda.”  – Hulio Kortasar

Lazarove žene, Marina Stepnova

Dubinska slika Rusije XX veka ispričana je kroz povest o ljubavi, odnosno o mogućnosti ostvarenja ljubavi. Veliku porodičnu sage jednog vremena i jedne zemlje, Sovjetske Rusije, uokviruje ovaj roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Kroz metaforično i višeslojno tkivo teksta, u dahu bajke, iščitavamo danas bitne stranice o porodici, domu, ljubavi, sreći.

Lazar Lindt, genijalni naučnik, ateista i ruski pandan Manovog Feliksa Krula, centralna je ličnost romana, na čijem se putu presecaju sudbine tri neobične žene – supruge njegovog starijeg prijatelja, Marusje, koju je Lazar zavoleo iskreno i mučno; njegove žene Galine, proračunate, hladne i duboko intimno nesretne; i, unuke Lidočke, koju Lazar u svom životu nikada nije video, što nas dovodi do suptilnog plana ovog romana, koji izlazi na polje života posle smrti.

Lazar kroz život prolazi lako, uz pomoć vlastite, ničim zaslužene genijalnosti, a dve ljubavi koje određuju taj život jesu – prema 31 godinu starijoj Marusji i 41 godinu mlađoj Galini. Unutar tih ljubavi, sasvim različitih, krije se njegovo postojanje.

Pred čitaocem je roman koji se čita bez daha, sa bezbroj aluzija na velikane ruske literature poput Čehova, Tolstoja, Nabokova, Pasternaka… Tajni smisao hologramske prirode teksta zakodiran je u suptilnom planu romana što odiše metaforama, skrivenim podtekstom, šifrovanim porukama, dijalogom sadašnjosti sa prošlošću, spregom detalja prvog poglavlja sa poslednjim stranicama teksta.

Lazarove žene su jedan od najboljih savremenih ruskih romana, koji je za tri godine od svog objavljivanja u Rusiji preveden već na 9 jezika, a Marina Stepnova (1971) je postala jedno od ključnih imena savremene ruske proze. Pred čitaocem je porodična saga 20. veka, roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Roman govori o ljubavi, a takođe i o ženskom poimanju vere i moći i snage lepote.

Biblijska aluzija iz naslova, kao i činjenica da se iza uočljive sižejne linije (ljubavni život sovjetskog „tajanstvenog” fizičara) nazire podtekst, neki tajni smisao zakodiran u suptilnom metaforičkom planu romana.

Pisma iz hladne zemlje, Karolin Lamarš

Poznati roman Pisma iz hladne zemlje belgijske spisateljice Karoline Lamarš je priča o susretu između mlade žene koja se posvećuje pisanju i Aleksisa, mladića koji je postao invalid zbog ljubavi, koji je od bola napraviuo vlastito sredstvo saznavanja. 

I sama raspeta u bolnim životnim i ljubavnim trouglovima, ona vrlo brzo prema njemu počinje da oseća pomalo bolesno divljenje, a on nju pak uzima za ispovednicu svoga očajanja.

Iza ovakve fabule, autorka pokreće brojna društvena pitanja današnjice – uloge porodice, odnosa oca I majke među sobom i prema detetu, zajednice koje grubim zakonima otežava život teško oštećenim osobama, pozicije umetnika… 

Iza svega kao da stoji umetnička senka slikarke Fride Kalo, njene ljubavi, odanosti, napuštenosti, simboličnih tema njenih dela, koje izviru iz bolnih činjenica ličnog života, kako same slikarke, tako i junaka ovog romana.

Stvari, Žorž Perek

U prvom romanu Žorža Pereka, Stvari čitalac prati “veliku pustolovinu” posredstvom anonimnog pripovedača koji se nalazi izvan priče, u kojoj junaci tragaju za srećom, poput Stendalovih, ali su u tome traganju uslovljeni drugim vrednostima, onima koje proklamuje potrošačko društvo. 

Kao ni Floberov Frederik, ni Perekovi junaci ne ostvaruju svoje snove čija grozničavost odgovara ubrzanom ritumu života u industrijskoj civilizaciji druge polovine XX veka. Od „izbezumljenog traganja za srećom”, od „čudesnog osećanja da su je, za trenutak, razaznali, da su je nazreli”, „nije ostajalo ništa”.

“Želeli su da budu bogati. A ako su još uvek odbijali da se obogate, to je bilo zato što im nije bila potrebna plata: njihova mašta, kultura, dopuštale su im da misle samo u milionima”.

Već iz ovog odlomka iz romana „Stvari” Žorža Pereka naslućuje se da su njegovi junaci, u traganju za srećom, uslovljeni vrednostima koje proklamuje potrošačko društvo. Zvuči aktuelno? Da, ali Perek je ovaj roman napisao još šezdesetih godina prošlog veka. Knjiga je sada objavljena kod nas u izdanju „Agore” i u prevodu Jelene Novaković, a ovih dana je predstavljena u Francuskom institutu, čime je ujedno obeleženo i trideset godina od smrti ovog francuskog pisca, velikog eksperimentatora u književnosti.

Član Radionice za potencijalnu književnost, međunarodne grupe književnika i matematičara koji sebe opisuju kao „pacove koji sami grade lavirint iz koga žele da izađu”, postao je poznat već posle ovog, svog prvog, romana za koji je dobio nagradu „Renodo” 1965. godine.

Uverljiva i dubinska analiza pozicije čoveka u modernom društvu lepršavo i lako razara pred čitaočevim očima niz njegovih uobičajenih životnih stereotipa, kaže o romanu Nenad Šaponja, urednik i recenzent knjige.

A šta se na kraju desilo sa Žeromom i Silvijom?

Oni će jednog lepog dana, siti besparice, prihvatiti dva odgovorna radna mesta, sa platom koju će im ponuditi neki reklamni magnat.
„Oni neće biti predsednici i generalni direktori. Barataće samo tuđim milionima. Ostajaće im samo nekoliko mrvica, za standard, za svilene košulje, za rukavice od dimljenog pekarija… Stanovaće u lepom stanu, dobro se hraniti, lepo odevati”.
A kada krenu na put, u vagonu prve klase, naručiće viski i sve će izgledati gotovo savršeno. „Ispeglane salvete, masivni escajg, sa oznakom Vagon-Lija, teški tanjiri sa etiketom izgledaće kao uvod u neku veličanstvenu gozbu. Ali jelo koje će im poslužiti biće zaista bezukusno”.
Gordana Popović, Politika

Mantisa, Džon Fauls

Majls Grin budi se u nepoznatoj bolnici, nemajući pojma kako je tamo dospeo, niti ko je on. Ne prepoznaje svoju ženu, niti se seća imena njihove dece. Neverovatno lep i stasit doktor saopštava mu da je njegov nervni centar za sećanje povezan sa seksualnom aktivnošću i poziva još zanosniju medicinsku sestru Kori da mu pomogne sa lečenjem… 

U jednoj krajnje nekonvencionalnoj bolničkoj sobi čitalac prisluškuje ozbiljne razgovore, jetke psovke i urnebesno ruganje u erotskom gerilskom ratu o kojem pripoveda Mantisa. Ovaj roman teži da istraži prirodu stvarnosti i stvaralaštva, otuđenje umetnosti, razvoj književnosti, odnos između polova i još mnogo toga.

“Džon Fauls je jedini pisac engleskog jezika koji ima talenat, širinu zahvata, znanje i mudrost Tolstoja ili Henrija Džejmsa. On je umetnik ogromne imaginativne moći.”   Sunday Times

„Ovaj roman nastoji da istraži prirodu stvarnosti i kreativnosti, otuđenje umetnosti, razvoj književnosti, odnose među polovima, i još mnogo toga.“     Martin Ejmis, Observer

„Veličanstveno… Mantisa je najbolji mogući dokaz odnosa koji Džon Fauls ima sa vlastitom muzom, pošto je u stanju da majstorski isplete jednu ovako laganu, a opet izuzetno snažnu pripovednu mrežu.“ Robertson Dejvis, Washington Post Book World

Trava peva, Doris Lesing

Prvi roman Doris Lesing!

Radnja prvog romana Doris Lesing, Trava peva, događa su u Južnoj Africi pod vlašću belaca. Ovo je hronika raspadanja ljudskih odnosa i društvene kritika koja se ne ispušta lako iz ruku. 

Glavna junakinja Meri Tarner je samostalna, nezavisna mlada žena koja je sve više frustrirana u braku sa neefikasnim i neuspešnim farmerom.Čamotinja godina provedenih na farmi polako pušta otrov i Meri postaje sve očajnija, sve do sudbonosnog na farmu enigmatičnog i potentnog crnog sluge Mozesa.

“Britanska književnica Doris Lesing u svet knjige se 1949. godine otisnula romanom “Trava pjeva”. U ovom romanu ona piše o odnosu bele žene farmera i njenog crnog sluge, ali i o sukobu kultura, velikim nepravdama i rasnim nejednakostima, kao i o sterilnosti kulture belaca u Južnoj Africi. 

Radnja prvog romana Nobelovke Doris Lesing događa se tokom četrdesetih godina prošlog vijeka u Rodeziji (danas je to država Zimbabve u Južnoj Africi), tadašnjoj britanskoj koloniji pod vlašću belaca. To je hronika rasnih i političkih podjela, svjedočanstvo raspadanja ljudskih odnosa i snažna društvena kritika.

Glavna junakinja Meri Tarner je samostalna, nezavisna mlada žena. Pod pritiskom svog okruženja prihvata brak sa propalim farmerom. Ona shvata svoju grešku, brak sve više tone, a čamotinja godina provedenih na farmi polako kulminira i Meri postaje sve očajnija do sudbonosnog dolaska na farmu enigmatičnog i potentnog crnog sluge Mozesa. Meri i Mozes, kao gospodarica i sluga, postaju uhvaćeni u zamku sve snažnije privlačnosti i odbojnosti. Psihička tenzija između njih mora da eksplodira i dovodi do tragedije.

U romanu “Trava peva” Doris Lesing stapa svoju imaginativnu viziju sa uspomenama na detinjstvo provedeno u današnjem Zimbabveu, stvarajući tihi horor od borbe jedne žene protiv nemilosrdne sudbine. Naslov romana “Trava peva”, Doris Lesing je preuzela iz stiha (U ovoj truloj jami među brdima/ Pri bledoj mesečini, trava peva) poznate poeme “Pusta zemlja” T. S. Eliota. Ovaj roman imao je i filmsku verziju, 1981. godine. Iako je svoj prvi roman Doris Lesing objavila kada se preselila u London i počela da živi kao profesionalni pisac, tema ovog i kasnijih njenih romana biće i te kako vezana za afričko podneblje.

Zlatna beležnica, Doris Lesing

NAJZNAČAJNIJA KNJIGA DORIS LESING!

Nakon objavljivanja romana Zlatna beležnica, 1962. godine, kritičari počinju da identifikuju Doris Lesing kao vodećeg feminističkog pisca. 

Roman prati život književnice Ane Vulf, rastrzane između različitih uloga koja ima kao supruga, ljubavnica, pisac i politički aktivista. Dnevnici koje vodi u sveskama različite boje odgovaraju različitim delovima njene ličnosti. Tek kada pretrpi nervni slom i potpunu dezintegraciju biće u stanju da otkrije novu celovitost; o kojoj piše u poslednjoj beležnici.

“Zlatna beležnica”, koja je na na ovim prostorima prvi put objavljena 1971. godine u Hrvatskoj, smatra se feminističkim romanomom jer njen skelet predstavlja pet celina nazvanih Slobodne žene.

Šaponja, međutim, misli da to što ona prodire u najtananije tajne žene ne znači da je ona feministička i da je i sama autorka odbacila taj ključ za njeno čitanje.

Roman se na 616 strana bavi socijalnim relacijama, muško-ženskim odnosima, dubinom osećaja života, ocenio je Šaponja.

On je podsetio da roman prati život književnice Ane Vulf koja doživljava svetsku slavu svojom prvom knjigom i ne uspeva da napiše narednu.

Rastrzana između različitih uloga koja ima kao supruga, ljubavnica, pisac i politički aktivista vodi dnevnike u sveskama različite boje koji odgovaraju različitim delovima njene ličnosti.

Tek kada pretrpi nervni slom i potpunu dezintegraciju, biće u stanju da otkrije novu „celovitost“ o kojoj piše u poslednjoj beležnici.

Knjigu je sa engleskog preveo Predrag Šaponja i na objavljivanju najznačajnije knjige Lesingove u “Agori” je rađeno oko dve godine.

Šaponja je podsetio da je nobelovka, pre nego što se 1949. godine doselila u London, gde je i danas nastanjena, živela u tadašnjoj Južnoj Rodeziji i otuda njeno dobro poznavanje Afrike, pretočeno i u knjigu.

Zanimljivo je da je zanemarila formalno obrazovanje za šta je “najzaslužnija” katolička škola čije ju je nametanje stereotipa odvratilo od daljeg školovanja. To joj nije smetalo da se upozna sa svim relevantnim kulturama, pogotovo književnošću, doživlavajući englesku kulturu kao provincijalnu upravo zbog zanemarivanja drugih, rekao je Šaponja.

On je podsetio da iz dva braka ima troje dece i da je posle nekoliko poseta ŠSR-u počela da kritikuje ono što je videla i da se “hladi” od ideje komunizma. Ne pristjući da ublaži svoju retoriku po pitanju Zapada, što joj je sugerisano kako bi joj prolaz do Nobelove nagrade bio lakši, kada ju je 2007. godine konačno dobila rekla je da se ona nije promenila, već da je to uradio žiri.” B 92

Bez ljubavi, Pavle Ugrinov

Da li je moguće da nestanak beogradskog arhitekte u afričkoj pustinji i veleizdajnički process jugoslovenskom foto-izveštaču iz alžirskog rata za nezavisnost, imaju zajednički koren u ljubavi dve žene prema istom čoveku?

Uzbudljiv i snažan, roman Bez ljubavi, pred čitaoca iznosi jednu od Velikih priča književnosti, onu koja govori o tome da li je u našem svetu trajno zagađenom protivrečnošću i oblčnošću moguća nekažnjena potraga za pravom i čistom, savršeno potpunom ljubavlju i kakva je sudbina takve ljubavi.

„Ugrinovljev roman se može shvatiti i kao poetsko-filozofska metafora o neostvarivosti savršene I apsolutne ljubavi, jer se savršenstvo neminovno završava padom i nestajanjem.” – Marko Nedić, Letopis Matice srpske …

„Što naracija više odmiče, Ugrinovljeva deskripcija ljubavnog doživljaja postaje sve potpunija i dobija se utisak kao da se roman o izgubljenoj ljubavi pretvara u roman o saznavanju ljubavi…” – Stojan Dordić, Zlatna greda

„Brižljiva slikovitost, melodija sete, refleksije, neostrašćenog kazivanja i uzdržane emocije, u ovom Ugrinovljevom romanu vajaju ono već gotovo zaboravljeno znamenje proze – otmenost stila…” – Tanja Kragujević

„…junak ovog romana opservira neke od najdubljih slojeva psihološke intime, odnosno njenih metafizičkih projekcija.” – Nenad Šaponja, Politika

„Roman Bez ljubavi… je ‘prst u oko’ čitavom onom toku naše književnosti koji se temelji na analiziranju, doživljavanju i preživljavanju surove istorijske stvarnosti, ideologije i ostalih veličanstvenih i lažnih stvari.” – Ivan Radosavljević, Književni list

Autobiografija moje majke, Džamejka Kinkejd

OMAMLJUJUĆI ROMAN O RASI, SEKSU I LJUBAVI

Zula Klodet Ričardson, čija je majka bila Karibljanka, a otac škotsko-afričkih korena, odrasta kao siroče bez majke u porodici očeve pralje. Osuđena na samoću i uskraćena za ljubav, ona je dete koje se naslađuje putenošću, jarkim bojama, upečatljivim mirisima, svilenkastim teksturama. 

Obljubiće je još kao učenicu, kasnije će se upustiti u strasnu vezu sa jednim lučkim radnikom, a udaće se za engleskog doktora, čija je prva žena navodno otrovana. Ali Zulina želja da sazna sve o životu svoje majke pretvara se u opsesiju. 

Sklapajući portret žene koju nikada nije videla, zamišlja kako se ona upoznala sa njenim ocem, zamišlja njen mogući život i osećanja, doživljavajući je kao pripadnicu rase u nestajanju… i traži istovremeno vlastito mesto na toj izmaštanoj slici, u ovom, verovatno najraskošnijem i najtajanstvenijem romanu Džamejke Kinkejd – omamljujućem, iznimnom, i veličanstvenom umetničkom delu o rasi, seksu i ljubavi.

Opera na vodi, Džon Bart

Opera na vodi, prvi roman Džona Barta, jednog od najznačajnijih američkih postmodernističkih autora, u svom izoštrenom pogledu na univerzalnost ljudske drame, bavi se začudnim ljubavnim trouglovima, ali i destruktivnim efektima razuma nad emotivnošću.

Pripovedač, advokat iz jednog gradića u Merilandu, ispisuje objektivno objašnjenje najvažnijeg dana u svom životu, pokušavajući da se racionalno izbori sa složenošću savremenog iskustva. Čitaoci postepeno shvataju da je racionalizam odveo ovog pravnog zastupnika daleko od stvarnosti, kao i od vlastitog bića. 

Opera na vodi je i roman ideja, u kojem Bart istražuje krajnje granice relativizma budući da glavni junak praktično pokazuje da je i nihilizam relativan, te da je život samo izabrani način pojedinca da se suoči sa stvarnošću, u kojoj podjednako besmisleni mogu da budu rat, jedrenje, apsurdni sudski sporovi, prirodne pojave, muško-ženski odnosi, svakodnevni život a, naposletku, i sam čin samoubistva

„Duhovit roman prepun emotivnosti koja obara s nogu, od jednog od najdarovitijih pisaca današnjice, autora romana Sot-Weed Factor.” – The New Yorker

„Izuzetno zanimljivo i originalno delo, energično, pažljivo osmišljeno, izvanredne širine ljudskog saosećanja i veoma zabavno.” – Robert Gorham Davis

„Neverovatno zvuči činjenica da je proza čuvenog američkog pisca i teoretičara, Džona Barta, koga upćenija publika poznaje uglavnom po esejima, do skora kod nas ostala neprevedena. Višedecenijska praznina nedavno je popunjena objavljivanjem Bartovog romana-prvenca, Opera na vodi. 

Džon Bart spada u najmarkantnije ličnosti savremene američke književnosti, sa 16 proznih dela ovenčanih brojnim nagradama, karijerom teoretičara postmoderne književnosti i predavača na nekoliko američkih univerziteta kao i člana dveju američkih akademija.

Opera na vodi, roman-prvenac Džona Barta, objavljen u Americi 1957.godine i on neosporno odražava većinu odlika njegovih kasnijih rukopisa i literarnih interesovanja. Kao metafikcionalna proza, ovaj roman započinje dilemom glavnog junaka, kako će čitaocu književno uverljivo prezentovati nepreglednu hrpu beleški koje je navodno sakupljao tokom 17 godina da bi na koncu opisao jedan presudni dan svog života.

Roman se potom grana ka životu koji je prethodio sudbinskom momentu, a same reminiscenicije su vremenski sabijene u okviru detaljnih opisa konkretnih 24 sata tokom kojih glavni junak odlučuje da počini samoubistvo. Budući da je lik glavnog junaka u isto vreme i pripovedač koji piše sa pozicija sadašnjosti o jednom danu iz svoje prošlosti, jasno je da do samoubistva nije došlo, ali Bart vešto čitaoca drži u stanju napetosti i iščekivanja, ne otkrivajući mu do polovine romana motiv samoubistva kao okosnicu romana, već pripremajući teren za glavnu temu posredno, uvlačeći ga u nekoliko paralelnih storija: ljubavni trougao, politička pozadina (nadiranje fašizma u predvorje II svetskog rata i njegovi odbljesci u Americi) i priče koja bi se mogla nazvati advokatskim žanrom, danas poznatijim iz filmova i tv serijama nego iz literature. 

Opera na vodi Džona Barta, se tako ukazuje kao neophodna kockica koja je nedostajala u moizaiku američkih posmodernista, i koja se ni pedeset godina kasnije ne doživljava anahrono jer pleni humorom, zanimljivošću i veštino m pripovedanja barem onoliko koliko istovremeno nudi i jedan, još uvek aktuelan književno-teorijski koncept.” Jasmina Vrbavac, RTS

Lepotica, Džojs Kerol Outs

Šesnaestogodišnja Katja Spivak šeta niz otmene ulice Bejhed Harbora sa dvoje dece Engelhartovih koje čuva tokom leta, kad joj prilazi sedokosi, uglađeni Markus Kider. Isprva se njegovo zanimanje za nju čini nedužno, čak i prijatno. Njegov prelepi dom, knjige za decu koje je napisao, klasična muzika, umetničke slike u njegovom ateljeu, raskošni pokloni koje joj daje: život gospodina Kidera potpuno se razlikuje od Katjinog sumornog radničkog okruženja u rodnom Vajnlendu u južnom Džerziju. 

Ali postepeno, gotovo neprimetno, nešto se menja, i poziranje za novu sliku gospodina Kidera prerasta u nešto mračnije. Šta on zaista želi od nje? I koliko daleko je spreman da ide da bi to i ostvario? 

“Ono što nas stalno vraća delima Džojs Kerol Outs jeste… njen izvanredni dar da stranicu knjige pretvori u prozor kroz koji nam se ukazuje stvarni život.”— The New York Times Book Review

“Već četrdeset godina, Džojs Kerol Outs uspeva da održi kreativni dijalog sa uzavrelim kotlom savremene američke kulture, pišući beskompromisno o neobičnostima koje dospevaju na naslovne stranice novina i časopisa.” — Washington Post Book World

“Hipnotičko štivo koje nam do kraja drži pažnju… pruža nam napetost i zadovoljstvo, pri čemu spisateljica ispoljava zadivljujući talenat za složene – i pomalo bizarne – likove” – Bookmarks Magazine

Zima Silvije Plat, Kejt Mozis

Ovo je priča o ženi koja pokušava da stvori novi život nakon što joj je brak posrnuo. Ona se seli iz omiljene kuće u engleskoj grofoviji Devon i odlazi u London, gde stvara dom za sebe i svoju decu. Istovremeno, sa ushićenjem završava zbirku pesama za koju je uverena da će joj doneti pesničku slavu.

Ovo je takođe priča o ženi koja se bori da ostane u mentalnoj ravnoteži, da potisne bol koji joj je nanelo muževljevo neverstvo i da se odupre preteranoj brizi svoje majke. U ovom duboko emotivnom romanu, američka spisateljica Kejt Moziz rekonstruiše poslednjih nekoliko meseci Silvije Plat. 

Autorka stvara fino tkanje od života uklete pesnikinje pre susreta sa Tedom Hjuzom, raspada njihove veze i kreativne eksplozije koja je usledila… Roman je inspirisan pesmama iz zbirke Arijel Silvije Plat, a poredak poglavlja odgovara originalnom poretku pesama u zbirci, koja počinje rečju ljubav, a završava se sa proleće (potpuno drugačije od kasnije

hronološke verzije zbirke u redakturi Teda Hjuza). 

No, u srcu romana Zima Silvije Plat nalaze se dve nedelje koje pesnikinja provodi u samoći, ophrvana bolom, uprkos rešenosti da se ide dalje. Njena hrabra, ali neodrživa borba sa demonima iz prošlosti i suočavanje sa neizvesnom budućnošću pesnikinje – i kao majke, i kao žene, i kao umetnice – dočarane su u romanu Kejt Moziz saosećajno i lirski graciozno. 

Uprkos svemu, Kejt Moziz je stvorila zadivljujuće pravedno i saosećajno delo. Ona uspeva da čitaocima predoči osećaj kako je izgledalo BITI Silvija Plat, u isto vreme saosećajući sa Tedom Hjuzom, prestrašenim pred očajničkim potrebama svoje žene. Ovu knjigu bi trebalo da pročita svako ko traži valjano i nepristrasno objašnjenje za samoubistvo Silvije Plat. – En Stivenson, biograf Silvije Plat

Kejt Moziz zna sve što se može saznati o Silviji Plat, ali nas njena romaneskna imaginacija odvodi u one pukotine pesnikinjinog uma u koje još niko nije prodro. Nijedna druga verzija poslednjih misterioznih meseci pred smrt Silvije Plat ne ide toliko daleko u rekonstrukciji života pesnikinje i žene koju sam poznavao. – Piter Dejvidson, Atlantic Monthly

Crni princ, Ajris Merdok

Često poređen sa drugim velikim romanom, Lolitom, Vladimira Nabokova, roman Crni princ jeste istovremeno priča o zaljubljenosti, ali i izuzetan intelektuani triler, sa vrhunski osmišljenim zapletom, meditacijama o prirodi umetnosti i ljubavi i božanstvu koje nad njima vlada.

Pripovedač i glavni junak Bredli Pirson pati od spisateljskog “bloka”. Okružen grabežljivim prijateljima – bivšom ženom, njenim bratom delikventom, mlađim i uspešnijim piscem Arnoldom Bafinom, njegovom nemirnom ženom i ćerkom u cvetu mladosti – Bredli pokušava da pobegne. No, neuspeh u tome dovodi do nasilničkog klimaksa i epiloga koji baca drukčiju perspektivu na ispripovedane događaje.

Izvor divljenja i oduševljenja… Nijedan sažetak ne može preneti bogatstvo karaktera i događaja kojima Ajris Merdok naseljava svaku stranicu ovog romana. – Oberon Vo, Spectator

Pred nama je veliki pisac Ajris Merdok. Jasno je to još od romana Zvono… Njen humor je utoliko bolnije smešan jer je neprestano na ivici naše vizije. – Daily Mail

Zadivljujuća, strasna ljubavna priča… Duhovita i mudra i provokativna… briljantno dobra. – Evening Standard

Nema sumnje da je Ajris Merdok danas jedan od najvažnijih romansijera koji pišu na engleskom… Izuzetni su moć njene imaginativne vizije, inteligencija, svest i sposobnost otkrovenja istine. – The Times

Široko Sargaško more, Džin Ris

Remek-delo postkolonijalne književnosti!

Svoju reputaciju klasika Džin Ris je izgradila zahvaljujući upravo Širokom Sargaškom moru, romanu prepunom strasti i osećanja, u kojem je pokušala da osvetli jedan od najmisterioznijih likova svekolike književnosti: ludu ženu iz potkrovlja iz čuvene Džejn Ejr Šarlot Bronte. 

Senzualna i zaštićena naslednica Antonet Kozvej odrasta u bujnom, prirodnom okruženju Karipskih ostrva. Udaju je iz računa za bezosećajnog i taštog Ročestera, koji se ne može odupreti svojoj žeđi za novcem i požudi. Ali on će je ipak naterati da plati za sve grehe svojih predaka robovlasništvo, besomučno opijanje i nihilistički očaj zatočivši je u potkrovlju svog hladnog i turobnog engleskog doma. 

U ovom remek-delu Džin Ris sugestivno oslikava društvo koje je toliko podriveno mržnjom i koje sa ogromnim podozrenjem gleda na seksualne odnose, da to doslovno može da izludi ženu. Trijumf atmosphere, u iskušenju smo da je označimo kao karipska gotička atmosfera… koja poseduje gotovo halucinantan, zauman kvalitet … –  The New York Times

Patagonija, Dušan Mitana

Lični mit, zemlja Patagonija, simboličan je okvir za svet „buntovnika s razlogom“, junaka Ivana Mraza, koji napušta studije da bi mogao da piše. Uz to, zaljubljuje se u udatu ženu, koju i osvaja, kršeći niz društvenih konvencija.

Pod pojmom „Patagonija“ autor podrazumeva paradokse ljudske egzistencije, onih mladalačkih godina koje su obeležene najvećim tragalaštvom i najvećom teskobom, ali i najvećim zanosom i odvažnošću da se eksperimentiše, te hrabrošću i težnjom za samostalnim životom, onim kojim bi čovek trebao da živi dišući punim plućima.

Mitana spada u najčitanije savremene slovačke književnike, čija se dela razgrabe i više decenija posle prvog izdanja. Njegove su pripovetke generacijama privlačile pre svega mlade čitaoce svojom iracionalnošću i umerenom morbidnošću, prožetom elementima humora, paradoksa i apsurda. Mitanini likovi najčešće su neprilagodljivi i u stalnom su sukobu sa okolinom zbog svojih radikalno neobičnih pogleda i otpora prema konvencijama.