Brajan Fril, jedan od vodećih dramskih pisaca druge polovine XX veka na engleskom jeziku, rodio se 1929. u Severnoj Irskoj, u katoličkoj porodici. Do svoje desete godine, živeo je u gradiću Oma, sedištu okruga Tajron, odakle se sa porodicom seli u Londonderi, gde mu je otac, po zanimanju nastavnik, dobio novi posao. Budući pisac je odrastao u depresivnoj društvenoj atmosferi, sa visokom nezaposlenošću među katoličkim stanovništvom i političkim tenzijama, izazvanim britanskom upravom i izbornim sistemom koji je onemogućavao irskim katolicima da steknu političku moć. Fril se školovao za sveštenika u koledžu Sv. Patrika u okolini Dablina, ali je po diplomiranju upisao školu za nastavnike u Belfastu. Prosvetnim radom se, kao i otac mu, bavio u Londonderiju, od 1950. do 1960. U ovom periodu se začinje njegovo književno stvaralaštvo…
Prvu pripovetku Batinaš (Skelper) objavljuje 1959. u časopisu New Yorker, posle čega postaje njegov stalni saradnik. Prva drama Filadelfijo, evo me! (Philadelphia, Here I Come!; 1964) govorila je o irskim emigrantima u Americi i imala je veliki uspeh na Brodveju. Savremene konflikte prikazuje kroz “izmišljenu istoriju izmišljenih mesta”, kao u drami Ples u Lugnasi (Dancing at Lughnasa; 1990). U Dobrovoljcima (Volunteers; 1975), zaplet se odvija tokom arheoloških iskopavanja u okolini Dablina, kada bivaju otkriveni skelet i ostaci kulture iz perioda osvajanja Vikinga. Arheološki pristup prošlosti se, prema autoru, ovde prikazuje kao “uzbudljivo samootkrovenje, inkapsulirana istorija, pripovest o našem individualnom i kolektivnom biću”. Sa druge strane, brisanje i prepravljanje istorije nije ništa drugo nego istorijski revizionizam kolonijalnih centara moći. Ilustracija ove tvrdnje je drama Prevođenja (Translations; 1980), koja se odigrava u Donegolu 1833, u koji stižu britanski kartografi da popišu lokalne toponime i da ih “standardizuju”, odnosno angliziraju, brišući zajedno sa starim imenima i istoriju i uspomene povezane sa njima, kako kolektivne, tako i one druge, lične i emotivne.
Frilove pripovetke, predstavljene u zbirci Iluzionisti, nastajale su šezdesetih i sedamdesetih godina. One takođe slikaju dinamične promene koje su zahvatile irsko društvo u XX veku. Neke od njih, poput Rašljara i Livnice, bile su predložak za kasnije drame Iscelitelj(Faith-Healer; 1980) i Aristokrate (Aristocrats; 1979). Iako manje politički obojene od drama, sve one u naznakama istražuju relevantne društvene teme, poput siromaštva, snage kolektivnih i ličnih vizija, zabluda i razočaranja. Pisane su u tradicionalnoj realističkoj formi, kroz koju provejava diskretan, okrepljujući humor, sa upečatljivom karakterizacijom likova, čije težnje i precenjene ideje nisu tipične samo za ljude iz Irske.
Dodaj komentar