DOSADAŠNJI I BUDUĆI NOBELOVCI UZ BESPLATNU DOSTAVU
Sada je pravo vreme da se prepustimo knjigama.
Do 70 % POPUSTA ZA KNJIGE DOSADAŠNJIH AGORINIH NOBELOVACA – Doris Lesing, Alis Manro i Ejvida Junsona. Kao i za knjige Agorinih autora koji su bili u najužem izboru – Džojs Kerol Outs , Sezara Ajre, Edne O Brajen i Eni Pru.
Sledeći svoj prvobitno utvrđeni koncept, izdavačka kuća AGORA objavila je niz naslova visokokvalitetne svetske literature, pa su se tako, među Agorinim autorima, našle i dve dobitnice Nobelove nagrade za književnost – Alis Manro i Doris Lesing – i pre nego što su zvanično postale nosioci ovog prestižnog priznanja. Među dobropoznatim naslovima, kao Agorina izdanja pojavili su se naslovi: Bekstvo, Životi devojaka i žena, Previše sreće, Goli život, Ples srećnih senki, Ljubav dobre žene (Alis Manro); Zlatna beležnica, Londonske skice, Peto dete, Memoari preživele, A posebno, mačke i dr. (Doris Lesing).
Nagib Mahfuz
Deca naše ulice
Jedan od najznačajnijih izdavačkih projekata Agore u 2019. godini svakako je objavljivanje romana egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza Deca naše ulice, autora koji je i jedini arapski pisac ovenčan Nobelovom nagradom. Ovaj roman jeste njegovo kapitalno delo koje mu je, zajedno sa Kairskom trilogijom, donelo ugled najvećeg arapskog romansijera.
Autor je preko 30 romana, a prevođen je na 50-ak svetskih jezika. Poznato je da je, upravo zbog romana Deca naše ulice, Mahfuz ušao u sukob sa radikalnim islamistima, usled čega je na njega izvršen atentat od čijih se posledica nikada nije oporavio.
Doris Lesing
Doris Lesing (1919), dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2007.godinu, smatra se jednim od najznačajnih britanskih pisaca druge polovine XX veka. U svojim knjigama, ona je obuhvatila neke od najbitnijih društvenih problema ovoga veka – od rasizma i feminizma, pa do uloge porodice i pojedinca u savremenom društvu. Iako je ubrajaju u vodeće postmoderne feministkinje, Doris Lesing je u nedavnim javnim nastupima osporila ovakva ‘ideološka’ čitanja njenih dela.
Počevši od prvog romana Trava peva (The Grass is Singing, 1950), u kome se bavi koji se bavi samozadovoljnim filistarskim društvom belih doseljenika u Južnoj Africi, privlači značjnu pažnju, a nakon romana Zlatna beležnica (The Golden Note-book, 1962), kritičari je identifikuju kao vodećeg feminističkog pisca.
Na srpskom jeziku je 2004. godine, u izdanju Agore objavljen roman Peto dete (The Fifth Child, 1988), koji je po oceni nekih kritičara, čak reprezentativniji za njeno stvaralaštvo od čuvene Zlatne beležnice. U ovoj knjizi Doris Lesing se bavi psihologijom otuđenosti u zatvorenoj društvenoj sredini. To je priča o bračnom paru koji, zgrožen hedonizmom engleskog društva šezdesetih godina, odlučuje da se povuče na selo i odgaja decu u idili domaćeg života. Idila traje sve dok im se ne rodi peto dete… Nastavak knjige, Ben, u svetu (Ben, in the World), iz koga je uzet ovaj odlomak, uz veliki publicitet, izašao je 2000. godine, a na srpskom se pojavio krajem 2007.
Sve njene knjige možete pogledati u kategoriji Izabrana dela Doris Lesing.
Trava peva
PRVI ROMAN DORIS LESING
Radnja prvog romana Nobelovke Doris Lesing događa se u Južnoj Africi pod vlašću belaca. Ovo je hronika raspadanja ljudskih odnosa i društvena kritika koja se ne ispušta lako iz ruku.
Glavna junakinja Meri Tarner je samostalna, nezavisna mlada žena koja je sve više frustrirana u braku sa neefikasnim i neuspešnim farmerom. Godina provedena na farmi polako pušta otrov i Meri postaje sve očajnija, sve do sudbonosnog dolaska na farmu engmatičnog i potentnog crnog sluge Mozesa. Meri i Mozes, kao gospodarica i sluga, postaju uhvaćeni u zamku sve snažnije privlačnosti i odbojnosti. Psihička tenzija između mora da eksplodira…
U romanu Trava peva, Doris Lesing stapa svoju imaginativnu viziju sa uspomenama na detinjstvo provedeno u današnjem Zimbabveu, stvarajući tihi horor od borbe žena protiv nemilosrdne sudbine.
Peto dete
ISTANČANA EMOTIVNA HRONIKA PORODIČNOG ŽIVOTA
PETO DETE jeste lako čitljiva, uznemirujući, eksplozivana romaneskna priča, ispripovedana u svakodnevnom, sasvim realističkom ruhu…
Harijet i Dejvid Lovat ostvaruju svoj san – da imaju kuću, rode četvoro dece i vode srećan porodični život. Ali kada Harijet zatrudni po peti put, ona instinktivno zna da je ova beba drugačija… Njen strah još više raste posle porođaja, kada biva suočena sa tamnim potkontinentom iz istorije ljudske rase, protiv koga ne ume da se bori…
Ovim vešto napisanim, upečatljivim i duhovitim romanom Doris Lesing je jos jednom potvrdila svoj status jednog od kultnih savremenih pisaca. New Statesman
“Izvanredna i ubedljiva meditacija o večitoj potrebi za lojalnošću, ljubavi i odgovornoću, u dobu bez presedana.” Time
“Verovatno ste od onih ljudi koji godinama čitaju knjige Doris Lesing da bi videli šta se dešava šta se dešava u nervnom sistemu našeg društva i na koji način to utiče na naše međusobno ophođenje… Ona je jedna od najistančanijih emocionalnih hroničara, čije pripovedanje nam pruža ključ za naše lične dileme.” Guardian
BEN, U SVETU (nastavak romana Peto dete)
Ova knjiga nastavlja pripovest od Benu iz Petog deteta, opisujući njegovo školovanje u širokom belom svetu. Sa 18 godina, on po izgledu više podseća na vukodlaka, nema stalnog prebivališta, a porodica ga se odavno odrekla. On laje kada je srećan, reži kada ga nerviraju, a najviše voli da se hrani ptičicama koje ulovi.
O nekakvom zaposlenju i romantičnoj vezi može samo da sanja. No, on upoznaje prostitutku Ritu koju uzbuđuje njegov animalizam. Ona je tek prva u nizu odraslih koji iz sebičnih razloga manipulišu Benom.
Genije nobelovke Doris Lesing oslikava se i u ovoj knjizi, u kojoj bez imalo sentimentalnosti prikazuje koliko je njen junak drugačiji od ostalih, zbog čega je usamljen i očajan, njegovo rvanje sa životinjskim porivima u sebi i žudnju da se, uprkos svemu, vrati u porodicu.
“Izvanredan nastavak priče o Benu, pisan rukom autora poznatog po bavljenju kontroverznim pitanjima ljudskog društva.” Library Journal
“Ben je čudovište sa kojim se identifikujemo kada najmanje očekujemo.” The New York Times Book Review
“Blago nadrealistički, ali dirljivo… Lesingova nas nagoni da moralne dileme iz knjige prihvatimo kao naše vlastite.” The New York Times
A POSEBNO MAČKE
NEVEROVATNA KNJIGA
Posle čitavog života druženja sa mačkama, u čoveku ostaje talog tuge, potpuno različite od tuge za preminulim ljudima, sačinjene iz bola zbog bespomoćnosti tih životinja i osećaja krivice. No, sentimentalnost od Doris Lesing ne treba očekivati. Njeni memoari su sumorni, puni nasilnih dela i često otrežnjujući. Praćeni vernim saosećanjem sa mačkama i njihovom sudbinom.
U prvom delu knjige, ona opisuje svoje detinjstvo na afričkoj farmi i kako je njen otac često na brutalan način rešavao problem preteranog razmnožavanja mačaka. Od malih nogu upoznata sa suvorošću njihovog života, Doris Lesing je čitav život gajila duboko ushićenje mačkama kao svojim sapatnicima.
U ovoj knjizi, ona se priseća života (i neizbežnih patnji) različitih mačaka, kako divljih, tako i onih koje su joj bili ljubimci. Kroz njeno uverljivo pripovedanje neizbežno provejava metafizička tama.
“Po svojoj nervoznoj ustreptalosti i prodornoj impresionističkoj svežini, ova proza podseća na najbolja dela D. H. Lorensa.” Volter Klemons, Newsweek
MEMOARI PREŽIVELE
BRILJANTNA I UBEDLJIVA
Knjiga MEMOARI PREŽIVELE, po oceni Nobelovog komiteta, spada u četiri najznačajnije knjige Doris Lesing, a po ocenama brojnih kritičara, to je njen najupečatljiviji roman.
U dalekoj budućnosti, gradski život i njegove službe se raspadaju, snabdevanje hranom je sve lošije. Sredovečna žena, pripovedač u ovom romanu posmatra sa svog prozora kako svet srlja u propast, horde ljudi kako odlaze na selo, bande dece i omladine dok tumaraju ulicama.
Jednog jutra, nepoznati čovek joj ulazi u stan i ostavlja joj na čuvanje svoju ćerku, Emili. Ova neobična i prerano sazrela adolescentkin ja postepeno biva uvučena u negostoljubivi svet, u ulični život omladine i varvarske rituale. U međuvremenu, dok se svuda unaokolo civilizacija raspada, naš pripovedač posmatra i čeka, i povremeno posećuje skriveni svet, u kojem stvarnost bledi, a prošlost oživljava…
“Briljantna i ubedljiva, ova knjiga toliko detaljno opisuje svaki korak potonuća u varvarizam da to deluje potpuo nužno. Od realističnih opisa nestašica hrane i maloletničkih bandi, do završen slike nekolicine stanovnika pećine koji spremaju zečetinu koristeći kao začine korov koji raste iz pukotina na trotoaru, ovaj roman s toliko uverljivošću pogađa čitaoca da on sa šokom zakoračuje u spoljašnji svet i otkriva da je saobraćaj, kao i obično, zakrčen, a da autobusi kasne tek nekoliko minuta.”
Alis Manro
Nobelovka Alis Manro (1931) spada u vodeće kanadske pripovedače, a po ocenama kritike i jedna je od najznačajnijih savremenih književnica. Objavila je trinaest zbirki pripovedaka, kao i roman Životi devojaka i žena (Lives of Girls and Women), iz 1971.godine, kod nas preveden 2011. Pored ovog romana, na srpski su, u izdanju Agore objavljene i njene zbirke priča Bekstvo (2004), Previše sreće (2011), Goli život (2013), Ples srećnih senki (2014), Pogled sa edimburške stene (2015) I Ljubav dobre žene (2017).
Zbirke pripovedaka su joj tri puta dobijale nagradu Gavernor – najprestižnije književno priznanje u Kanadi Ples srećnih senki (The Dance of the Happy Shades) 1968; Šta misliš, ko si ti? (Who Do You Think You Are?) 1978; Napredovanje ljubavi (The Progress of Love) 1986), a dva puta su ovenčane nagradom Giler (Ljubav dobre žene (The Love of a Good Woman) 1998 i Bekstvo (Runanjay). Godine 2009, za životno delo je odlikovana Međunarodnom Bukerovom nagradom.
U obrazloženju Nobelovog komiteta Švedske akademije, kaže se, pored ostalog, da je Alis Manro Nobelovu nagradu dobila “zbog njenih izvanrednih pripovedačkih sposobnosti, ostavrenih u kratkim pričama, žanru koji je Akademija do sada retko nagrađivala. Alis Manro je književnica sa potvrđenim darom za fino pripovedanje, koje se odlikuje jasnošću i psihološkim realizmom.
Njene priče su najčešće smeštene u male gradske sredine, gde se ljudi bore za opstanak, što često rezultira lošim vezama i moralnim konfliktima, problemima koji proizilaze iz generacijskih razlika i sudara životnih ambicija. Njeni tekstovi uglavnom se bavi svakodnevnim, ali životno važnim događajima.”
Sve njene knjige možete pogledati u kategoriji Izabrana dela Alis Manro.
Životi devojaka i žena
Jedini roman Alis Manro, kanadske književnice poznate po više puta nagrađivanim zbirkama pripovedaka, predstavlja hroniku odrastanja jedne devojke u provincijskom gradiću u Ontariju četrdesetih godina. “Autobiografska po formi, ali ne i u činjenicama”, ova knjiga iskreno i psihološki pronicljivo pripoveda o formativnim godinama u životu jednog mladog bića.
Del Džordan stanuje na kraju Flets rouda, na farmi lisica, koje uzgaja njen otac. U detinjstvu joj najčešće prave društvo jedan ekscentrični zakleti neženja i njegov brat grubijan. Kada zbog škole počinje češće da odlazi u grad, biva okružena ženama – majkom, ostrašćenim agnostikom koji prodaje enciklopedije lokalnim farmerima, majčinom cimerkom, požudnom Fern Doerti, i svojom najboljom drugaricom, Naomi, sa kojom deli radosti i frustracije adolescencije.
Kroz ova sećanja na mladost, susrete sa seksom, rađanjem i smrću, Del Džordan istražuje tamne i svetle strane stasavanja u zrelu žensku osobu. Ona je duhoviti posmatrač i hroničar života jedne male sredine. A tvorac njenog lika, Alis Manro, ovim romanom još jednom dokazuje da je bez premca kada se radi o poznavanju života devojaka i žena.
“Alis Manro ima nepogrešivi talenat da u običnom pronalazi neobično i upečatljivo.” Newsweek
Bekstvo
INTENZIVNO PRIJATNA ISKUSTVA BLISKOSTI
Ali ko je Alis Manro? Pisac koji nam iz daleka šalje intenzivno prijatna iskustva bliskosti. No, pošto ne želim da se uključim u marketinšku kampanju njene nove knjige, niti da iz zabave budem zajedljiv na njen račun, a pošto neću ni da konkretno govorim o značenju njenog novog dela jer bih morao da otkrijem zaplet, zadovoljiću se rečenicom koja će sigurno dobro poslužiti njenom izdavaču da je stavi na korice za Alis Manro se uverljivo tvrdi da je trenutno najbolji prozni pisac Severne Amerike.
Više nego ijedan pisac posle Čehova, Alis Manro ima cilj i ostvaruje ga, ona ostvaruje gestalt kompletnost u prikazivanju života.
Oduvek je imala genijalni dar za razvijanje trenutaka epifanije i rasplitanje njihovog sadržaja. Trenuci za kojima traga u pripovedanju nisu više oni u kojima protagonistkinja dolazi do nekog uvida; sada su to momenti u kojima se ostvaruje sudbinski, neopozivi, dramatični čin. Za čitaoca, to znači da ne može da razmišlja o značenju pripovetke sve dok ne isprati svaki preokret zapleta i da će sijalica da mu se upali tek na poslednjoj stranici.
Dok čitam Alis Manro, uljuljkujem se u stanje tihe refleksije, tokom kojeg razmišljam o vlastitom životu, odlukama koje sam doneo, onome što sam učinio i što nisam učinio, o tome kakva sam ja ličnost i o približavanju smrti.
Ona je jedna od nekolicine pisaca od kojih je većina mrtva koje imam na umu kada kažem da je proza moja religija. Dokle god sam uronjen u njenu priču, prema njenim izmišljenim protagonistima pokazujem dužno poštovanje i tiho interesovanje kao u boljim trenucima mog ljudskog bivstvovanja.
Džonatan Frenzen, iz teksta o knjizi Bekstvo, New York Times
Goli život
VIRTUOZNE PRIČE
Goli život, poslednja knjiga Nobelovke Alis Manro završava se sa četiri, “autobiografske” priče. “Verujem da su one prvo i poslednje, i najpribližnije, što imam da izjavim o svom životu”, rekla je Alis Manro u jednom od poslednjih intervjua. Pomoću njih, čitalac može da nazre događaje iz njenog života koji su joj pomogli da se formira kao pisac i susreće se sa atmosferom poznatom iz ranijih, “ne-autobiografskih priča”: kako stvarnost, suočena sa smrću, ustupa mesto mašti u priči Oko, kako u stvarnom životu postoje detalji koji bi bili neverovatni u realističnoj prozi, kao u priči Goli život, ili kako vežba svoju pripovedačku veštinu pred mlađom sestrom, dok je mudro savetuje ili govori priče od kojih sestru podilazi jeza, u priči Noć.
«Nijedan pisac nije tako dobro ilustrovao sve slabosti ljubavi, zamršenosti i osujećenja u životu ili okrutnosti koje se naziru u najneprimetnijim gestovima… Pripovetke iz ove zbirke namerno krše pravila sa kurseva kreativnog pisanja i još jednom svedoče o spisateljskoj i psihološkoj pronicljivosti Alis Manro, suverenoj gospodarici nad formom kratke proze.» The Washington Post
«Alis Manro ume čudesnim trikom da ubedi čitaoca kako su junaci njenih priča zaista živeli i pre nego što ih je ona napisala i kako će se njihovo postojanje nastaviti… Na delu imamo dobrog pisca koji radi ono što najviše voli.» The Guardian
«Virtuozne priče… sa širokim dijapazonom nepredvidivih junaka – mladih, sredivečnih i starih – uhvaćenih u lutanjima koja su sinonim za sam život.» The Seattle Times
«Priče koje se mogu uvek iznova čitati, svaki put otkrivajući sve više.» The Miami Herald
«Kako Alis Manro polazi za rukom da postigne toliko efekata na tako malom prostoru? Ovo je pitanje morao da postavi svako ko je u poslednjih dvadesetak godina ozbiljno pokušao da napiše pripovetku… Ona je genije – i to nije prazna reč – da odabere detalje iz kojih će se u glavi čitaoca priča odvijati sama od sebe.» The Los Angeles Times
Ples srećnih senki
DOPUSTITE OVIM PRIČAMA DA VAS OMAĐIJAJU
Pred nama je prva knjiga Nobelovke Alis Manro koja pokazuje raskošno otkrivajući jedinstveni talenat zbog kojeg je ova autorka danas nadaleko slavna.
U ovih petnaest priča , ona čudesnom maštovitošću prepoznaje čaroliju u našim običnim životima. Smeštene na farme, pored rečnih močvara, u usamljene gradove i nova predgrađa zapadnog Ontarija, ove priče su sjajno zapažanje onih žestokih trenutaka u kojima, iz slojeva iskustva koje leži čak i iza najobičnijih događaja i života, dolazi do otkrivenja.
„Najbolji pisac priča na engleskom jeziku danas.“ Tajms
„Najveći živi pripovedač.“ A. S.Bajat , Sandi Tajms
„Izvanredni pisac čije su glavne osobine blistavo vidljive… Ovde je na delu vrhunski talenat.“ Los Anđeles Tajms
„Manro poseduje gotovo nepogrešivu prustovsku moć analize, osećaja i misli.“ Nju Stejtmen
„Čitajte samo jednu priču dnevno, i dopustite im da vas omađijaju: one su stvorene da traju.“ Observer
“Virtuoznost, jednostavnost u vođenju priče, oštrina poput dijamanta, silina: sve ovo pristaje Alis Manro.” Kriščen Sajens Monitor
“Kako da znamo kada smo u vlasti umetnosti – vrhunskog talenta?… Sa stranica priča Alis Manro govori umetnost.” Vol Strit Džernal
Pogled sa edimburške stene
PRIZIVANJE DUHOVA I EMOCIJE KOJE NAŠE ŽIVOTE ČINE STVARNIM
Sasvim neobična knjiga Nobelovke Alis Manro.
Ove pripovetke su pisane na tragu života njenih predaka u Škotskoj, o čemu sama autorka svedoči: “Sav ovaj materijal sam slagala godinama, a on je, neprimetno, tu i tamo, počeo da se poprima oblik pripovedaka. Neki njihovi junaci su mi se obraćali vlastitim rečima, dok je druge stvorila situacija u kojoj su se nalazili.
Pomešale su se njihove i moje reči u neobičnom postupku obnavljanja njihovih života, u datim u okolnostima, onoliko verno koliko je moguće, kada su u pitanju naše predstave o prošlosti. Nadahnuće za njih sam crpela iz ličnog materijala, ali sam s tim materijalom mogla da činim šta god sam htela. Jer je glavno bilo da iz toga napišem pripovetku.
Ali one druge priče nisu nastale samo s tim ciljem. One su bliže memoarima – u njima istražujem lični život, ali se ne pridržavam strogo i doslovno činjenica. Smestila sam sebe u centar i pisala o svom biću, što sam prodornije mogla. Ali figure koje okružuju moje biće vodile su vlastiti život i činile stvari kojih nije bilo u stvarnosti.“
Ali njena sposobnost da se otisne u misli i osećanja ljdui, davno preminulih, čiju smrt jedva da je neko i zabeležio, na ivici je neobjašnjivosti… Sasvim je nebitno da li se radi o doslovnoj istini. Smisao pripovedanja, kakvo praktikuje Alis Manro, jeste da se doslovne činjenice izbave iz kolotečine banalnosti, iz zaborava, i da se sačuva – ili da se stvori – izvestan osećaj neprekidnosti u grozničavim kovitlacima iskustva. O. Skot, New York Times
Obožavatelji Alis Manro će pronaći poznate teme (odnos između oca i ćerke, teskoba provincijskog života, devojke nezadovoljne životom u kući i nepristupačnošću obrazovnog sistema) u dalekoj prošlosti. Iako motive za price pronalazi u porodičnoj istoriji, nejasan je odnos između faktualne tačnosti i domaštanog… ali to nije ni važno, jer talenat Alis Manro leži u (re)kreiranju umetnosti kao života. San Francisco Chronicle
Ljubav dobre žene
ŽUDNJA ZA ŽIVOTOM VELIKE NOBELOVKE
Velike, pokretne, duboke – ovo su priče koje produžavaju granice fikcije potvrđujući
dominantne tematske okvire Alis Manro: ljubav i smrt, strast i izdaju, nadu i haos skrivene u dubokim prostorima ljudskih želja. I ovaj put, kroz uzbudljive narative osam dugih priča, autorka stvara i čuva izvestan osećaj neprekidnosti u grozničavim kovitlacima iskustva i zajedničke „krivice“ svakog pojedinca.
Otvarajući vrata „golom životu“, ova proza egzistira između misterije, „priče o ubistvu“, i otvorenih pitanja o porodičnim odnosima, seksualnosti, ali i životnom bivstvovanju žene. Svaka protagonistkinja se u ovoj zbirci, na svoj način, suočava sa trenutkom izbora pre nego što njen život poprimi čvrst, ustaljeni oblik. Ali svaki izbor nosi sa sobom cenu, cenu koja se u svetu
Alis Manro doživotno otplaćuje i izbor pretvara u bol, bol koji je „hroničan”… Nećeš ga osećati svaki minut, ali retko koji dan će proći bez njega.
„Majstorski… čudesno detaljno i zapanjujuće istinito, životopisno… A. Manro pokazuje razumevanje ljudske prirode daleko dublje nego što je većina nas obično u stanju da shvati…“The Wall Street Journal
„Blistava… emotivno rastrzana… A. Manro napada velike teme – ljubav i smrt, strast i izdaju, nadanja i razočarenja – nepretenciznom prozom bogatom detaljima.“ The San Diego Union-Tribune
Džojs Kerol Outs
Džojs Kerol Outs (1938) američka je spisateljica i profesorka kreativnog pisanja. Poslednjih nekoliko godina je pominju u najužem krugu potencijalnih dobitnika Nobelove nagrade. Teme kojima se Outsova bavi su širokog dijapazona: od gotskog romana, otuđenosti pojedinca, društvenih fenomena i anomalija, zavođenja, nasilja, incesta, silovanja, feminizma, razlike između polova.
Džojs Kerol Outs spaja velike zamisli i sitne pojedinosti u idealnom proznom činu balansiranja, ali najlepše je što to zapravo ne primećujete. Preokupirani ste žurbom da okrenete sledeću stranicu. Pripovedanje nijednog živog američkog pisca ne odjekuje prizvukom užasa koji je proizveo Edgar Alan Po onako kako to radi Džojs Kerol Outs.
Mili Tata
STREPNJE I SUROVE NADE RODITELJSTVA
Prečasni Čester Keš, alijas Mili Tata, putuje i drži propovedi, ali i kidnapuje i muči dečake.
Roman počinje jednom takvom otmicom. Žrtva je Robi Vitkoum, otet iz ruku majke Dine na parkingu tržnog centra. U pokušaju da ga spase, majka zadobija teške povrede od napadača. Mili Tata beži s Robijem u drugu državu gde živi s njim pod maskom samohranog oca i udovca.
Mučenjem i ponižavanjem otmičar uči Robija da ga posmatra kao pravog oca, koji je sa svojim grotesknim nadimkom sušta suprotnost očinske figure. On izgladnjuje dečaka, zatvara ga u „škrinju“ i seksualno zlostavlja.
Uporedo s dečakovom golgotom, Outs prikazuje muke roditelja koji su ostali bez deteta i njihov život u surovoj nadi. Nakon šest godina zatočeništva, dečak uspeva da pobegne i vraća se u svoj dom, ali nastavak porodičnog života Vitkoumovih ne ide nimalo lako. Ožiljci su preduboki, suviše mnogo vremena je prošlo i srećan kraj se ne nazire.
Prema rečima kritike, Džojs Kerol Outs poteže problematično pitanje ovim romanom – da li proza može govoriti o moralu slikom moralno neprihvatljivog junaka. Kao veliki majstor prikaza poremećenih umova, Outs daje mračan, detaljan, ali krajnje realističan portret manijakalnog Milog Tate.
S druge strane, ni karakterizacija običnih ljudi, kakvi su bili Robijevi roditelji pre otmice, nije ništa manje umešna. Čak i dok im se brak raspada pod teretom strašne nesreće, Vit i Dina Vitkoum se drže svoje ljudskosti iako im se život polako raspada.
Vešto napisan i izuzetno savremen, roman Mili Tata bavi se jednom od najosetljivijih tema današnjice – zlostavljanjem dece. Džojs Kerol Outs bez okolišanja i uvijanja veoma uverljivo secira um prestupnika i žrtve, ali se bavi i odgovornošću roditelja, zajednice, školskog sistema, medija i društva kao celine.
Daj mi svoje srce
VELIKA KNJIGA PRIČA DŽOJS KEROL OUTS
Izdavačka kuća AGORA je još 2012. objavila knjigu priča Džojs Kerol Outs, DAJ MI SVOJE SRCE, jedne od najznačajnijih živih američkih književnica. To je druga knjiga ove autorke u izdanju Agore. Pre dve godine je objavljen roman “Lepotica”, koji je imao odličan prijem kod naše publike. U prevodu na srpski jeziku su objavljene i njene knjige “Američki apetiti”, “Zveri”, “Silovanje”, “Crna voda” i “Zombi”.
Džojs Kerol Outs (1938) američka je spisateljica i profesorka kreativnog pisanja i društvenih nauka na Univerzitetu Prinston. Poslednjih nekoliko godina je pominju u najužem krugu potencijalnih dobitnika Nobelove nagrade.
Outsova je izdala svoju prvu knjigu 1963, a od tada je napisala više od 50 romana, veliki broj kratkih priča, pesama i eseja. Knjiga «Crna voda» je 1992. nominovana za Pulicerovu nagradu, kao i još dva njena romana (1994. i 2000), a 1992. je bila finalista američke nagrade za književnost National Book Critics Circle Award for Fiction.
Outsova je napisala neke od klasika našeg doba, uključujući romane We Were the Mulvaneys, The Gravedigger’s Daughter i The Falls. Dobitnica je američke nagrade za književnost National Book Award i nagrade PEN/Malamud. Outsova je pisala i pod pseudonimima Rozamund Smit i Loren Keli.
Teme kojima se Outsova bavi su širokog dijapazona: od gotskog romana, otuđenosti pojedinca, društvenih fenomena i anomalija, zavođenja, nasilja, incesta, silovanja, feminizma, razlike između polova.
Džojs Kerol Outs spaja velike zamisli i sitne pojedinosti u idealnom proznom činu balansiranja, ali najlepše je što to zapravo ne primećujete. Preokupirani ste žurbom da okrenete sledeću stranicu.
Pripovedanje nijednog živog američkog pisca ne odjekuje prizvukom užasa koji je proizveo Edgar Alan Po onako kako to radi Džojs Kerol Outs. Od svih književnika koji zađu u mračne vode kriminalističke proze, malo je onih koji to čine s ovakvim kredibilitetom i pronicljivošću.
U knjizi priča DAJ MI SVOJE SRCE, Džojs Kerol Outs, dramaturški vešto, rukopisom jednog od najboljih pisaca današnjice, pokazuje kako potreba za ljubavlju – opsesivna, samodestruktivna, nepredvidiva – može odvesti čitaoca na zabranjena mesta jednog jezivog sveta.
U napetoj priči „Poker u skidanje“ neoprezna devojčica mora da se izvuče iz neprijatne situacije koja preti da se pretvori u surovo nasilje odraslih muškaraca. Nagrađivana priča „Gušenje“ pripoveda o košmarnom sećanju devojke koje donosi nevolje njenoj uglednoj majci.
„Prvi muž“ je priča o opsesivnosti i surovosti ljubomore. U tim i ostalim pričama ove zbirke, deca izmiču kontroli roditelja, bračni partneri se bude u svetu u kom se više ne poznaju, senke prošlosti razdiru sadašnjost i ukidaju budućnost, a glavni junaci najčešće nanose zlo najbližima.
Već četrdeset godina, Džojs Kerol Outs uspeva da održi kreativni dijalog sa uzavrelim kotlom savremene američke kulture, pišući beskompromisno. Ono što nas stalno vraća delima Džojs Kerol Outs jeste njen izvanredni dar da stranicu knjige pretvori u prozor kroz koji nam se ukazuje stvarni život.
Lepotica
HIPNOTIČKO ŠTIVO
Šesnaestogodišnja Katja Spivak šeta niz otmene ulice Bejhed Harbora sa dvoje dece Engelhartovih koje čuva tokom leta, kad joj prilazi sedokosi, uglađeni Markus Kider. Isprva se njegovo zanimanje za nju čini nedužno, čak i prijatno.
Njegov prelepi dom, knjige za decu koje je napisao, klasična muzika, umetničke slike u njegovom ateljeu, raskošni pokloni koje joj daje: život gospodina Kidera potpuno se razlikuje od Katjinog sumornog radničkog okruženja u rodnom Vajnlendu u južnom Džerziju. Ali postepeno, gotovo neprimetno, nešto se menja, i poziranje za novu sliku gospodina Kidera prerasta u nešto mračnije. Šta on zaista želi od nje? I koliko daleko je spreman da ide da bi to i ostvario?
“Ono što nas stalno vraća delima Džojs Kerol Outs jeste… njen izvanredni dar da stranicu knjige pretvori u prozor kroz koji nam se ukazuje stvarni život.”—The New York Times Book Review
“Već četrdeset godina, Džojs Kerol Outs uspeva da održi kreativni dijalog sa uzavrelim kotlom savremene američke kulture, pišući beskompromisno o neobičnostima koje dospevaju na naslovne stranice novina i časopisa.”—Washington Post Book World
“Hipnotičko štivo koje nam do kraja drži pažnju… pruža nam napetost i zadovoljstvo, pri čemu spisateljica ispoljava zadivljujući talenat za složene – i pomalo bizarne – likove” – Bookmarks Magazine
Ejvind Junson
Ejvind Junson (1900-1976) je veliki evropski romanopisac koji potiče iz radničke porodice sa severa Švedske. Radio je mnogo različitih poslova, između ostalog u pilani, ciglani i kao seoski sluga, pre nego što je 1924. godine objavio prvo delo. Proveo je važan period tokom 20-tih godina prošlog veka u Berlinu i Parizu, i bio je među onima koji su predstavili ideje evropskog modernizma u Švedskoj. Uspeh kod kritike doživeo je 1929. sa delom Komentar o zvezdi padalici (Kommentar till ett stjärnfall). Četiri autobiografski obojene knjige koje čine Roman o Ulofu (Romanen om Olof, 1934-37) osvojile su širu čitalačku publiku. Ejvind Junson je postao član Švedske akademije 1957, a Nobelovu nagradu za književnost podelio je sa Hari Martinsonom 1974.
Talasi zapljuskuju obale
ZLATOUSTI SA DALEKOG SEVERA
U romanu Talasi zapljuskuju obale Ejvind Junson koristi mit da bi rešio problem vlastitog pripovedanja. Problem se, po njegovom shvatanju, sastoji u tome da pisac svoju stvarnost mora da izrazi tako da ona postane dostupna čitaocu, da preradi stvarnost koju je doživeo. Pokušavao da stvori sliku modernog čoveka i to u najtežoj situaciji: kada je primoran da primeni nasilje kako bi suzbio ono još veće. Moglo bi se reći da je to tema romana.
S jedne strane roman prikriveno govori o Evropi tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata, a s druge, sadrži i večnu temu o povratku iz velikog rata. Na taj način radnja ne pripada samo Homerovoj Odiseji, nego je bezvremena i opšteljudska.
Mit, proizvod kolektivnog pripovedanja, povezan je kod Junsona sa njegovim stavom da priča ima svoje autonomno postojanje. Na više mesta u romanu, „pripovedač” tako konstatuje da priča kao da živi svoj život, da je služe razni pripovedači u raznim vremenima.
Ono što je ovog pisca najviše oduševljavalo kod Homera bila je činjenica da ep ima nešto što nadilazi versko bezumlje – opisuje ljudsku prirodu kada je najveličanstvenija. Odiseja je postala njegova Biblija i knjiga utehe. U svom veličanju on Homera poredi s beskrajnim morem. Njegovo pesništvo je za Junsona izraz harmonije između čoveka i prirode. Poražen ratnim strahotama, Junson je bio u stalnoj potrazi za smislom. Našao ga je u epu o Odiseju, gde je ljudsko uzdignuto u božansko.
Čitalac posle samo nekoliko rečenica ne može, a da ne primeti koliko pripovedač u Junsonovom romanu – bilo da se zove Odisej, Penelopa ili Telemah, a oni su najčešći glasovi – uživa u pričanju, koliko u tome ima sreće, koja je, u stvari, izraz životne radosti.
Pripovedači u ovom romanu su ujedno i moćni i nemoćni. Nalaze se u procepu između intelekta i osećanja, objektivnog i subjektivnog, između želje da verno prikažu događaje i stvarnost, i potrebe da od njih pobegnu. Atmosfera priče i veština pripovedanja imaju moć da trivijalnu stvarnost učine lepom i čarobnom.
Nemoć se ogleda u nemogućnosti da se suprotstave priči, mitu, koji kao da žive svoj odavno započeti život bez kraja. Uteha za sve jeste lekovita moć pripovednja. Tako se Odisej pričajući o svojoj prošlosti donekle oslobađa njenog tereta. Pripovedanje je neophodno čoveku u potrazi za utehom, pomirenjem i, možda, srećom.
Sesar Aira
Sesar Aira (1949), kontroverzan i tajanstven, spada među pisce koji su najsnažnije uticali na noviju argentinsku i latinoameričku književnost, a mnogi kritičari ga porede sa Borhesom. Autor je preko sedamdeset knjiga i pominje se kao najizvesniji argentinski kandidat za Nobelovu nagradu.
Pažnju književne javnosti privukao je romanom Kako sam postao monahinja iz 1993. godine. Aira je protagonista mnogih svojih knjiga, među kojima izdvajamo romane Književni kongres, Čudesne kure doktora Aire, Kakos sam se nasmejao, Mermer, te autobiografski esej Rođendan i zbirku priča Muzički mozak, koja uskoro i na srpskom jeziku treba da izađe u izdanju Agore.
Epizoda iz života putujućeg slikara
KNJIGA O UMETNOSTI I UMEĆU ŽIVOTA
Jedna od Airinih najpoznatijih knjiga, roman Epizoda iz života putujućeg slikara, tematizuje boravak nemačkog umetnika Johana Morica Rugendasa na tlu američkog kontinenta (1831–1847). Reč je o njegovoj drugoj poseti ovih predela pri čemu se opisuje Rugendasovo putovanje iz Čilea ka Buenos Ajresu zajedno sa slikarem Robertom Krauzeom.
Uzdižući umetnost i putovanje kao modus vivendi, Sesar Aira ispisuje povest o crtežu kao dokumentu, ispisuje veliku priču o čoveku i njegovom putu, odnosno i najdirektnije, njegovoj poziciji spram poretka stvari u univerzumu.
Život protagoniste sudbinski je odredio udar groma, njegovo lice ostaje unakaženo nakon nevremena u Mendosi kada doživljava preobražaj. Izmučenu migrenama i obeleženu deformitetom, svoju glavu umetnik pokriva velom i lečeći se opijumom uspeva da crtežom ovekoveči iznenadni napad Indijanaca na jedno selo.
„Beležeći epizodu iz života Johana Morica Rugendasa, Sesar Aira poseže za brojnim istorijskim podacima i likovnim dokumentima, koje uobličava u živu fikciju, u nameri da čitaocu saopšti svoje stavove o umetnosti i umeću života. Naime, on u središte celokupnog opusa stavlja preispitivanje same književnosti, smatrajući da joj je mesto u popularnoj kulturi, a zadatak da bude dostupna svima.“
Edna O Brajan
NAROČITA VRSTA IRSKE PROZE
“Zbirka priča Edne O’Brajan Sveci i grešnici sadrži mnogo seksa, prikazuje mnoštvo ljudi koji su puni života, i koji hrabro prkose smrti. Njeni protagonisti su divno nesavršeni i ranjivi… puni snage, pri čemu se ogleda ona već karakteristična nežnost O’Brajanove, ovoga puta usmerena ka činu i umetnosti sećanja… Ko su onda ti eponimski grešnici? Ko su novi Adam i Eva? Saosećajne, očaravajuće pripovesti Edne O’Brajan svesno odbijaju da daju nedvosmislen odgovor na to pitanje.” Majkl Roberts, Financial Times
“Pojedini pisci, poput slikara, neprestano se vraćaju istoj temi. Edna O’Brajan upravo je takav stvaralac. Njeno ime upućuje na jednu naročitu vrstu irske proze, u kojoj se prikazuju životi uklešteni između zagušujuće sigurnosti doma i privlačnosti bega. Već od prvog romana, Provincijalke (1960), njeno delo se prepoznaje kao novina, u njemu se teme seksualne represije preoblikuju u radosni eksperiment, a prastara izgnanička tuga u mogućnost istraživanja vrlog novog sveta… Edna O’Brajan je, pre gotovo pola veka, književnu slavu stekla subverzijom, ali i sada, na vrhuncu spisateljske moći, još uvek može da vam izmakne tlo pod nogama.”
Ajling Foster, The Times
“Najnadarenija žena koja danas piše prozu na engleskom” Filip Rot
“Jedna od najvećih vrlina proze Edne O’Brajan jeste to što odaje utisak sveta iznova stvorenog pomoću jezika” Šejmas Hini
“Edna O’Brajan piše najlepše priče na svetu” Alis Manro
Dodaj komentar