Džamej­ka Kin­kejd

Rođena kao Elejn Po­ter Ričar­dson 1949. u Sent Džon­su na An­ti­gvi, gde je pro­ve­la de­tinj­stvo i završila osnov­nu ško­lu u bri­tanskom ko­lo­ni­jal­nom siste­mu, Džamej­ka Kin­kejd je sa 17 go­di­na otišla u Nju­jork, ra­deći tri go­di­ne kao da­di­lja, što će joj ka­sni­je po­služiti kao te­mat­sko po­la­zište za ro­man Lu­si. Us­ko­ro je do­bi­la sti­pen­di­ju za Fran­ko­ni­ja ko­ledž u Nju Hempširu, ali se na­kon go­di­nu da­na vra­ti­la u Nju­jork, shva­tivši da je „pres­ta­ra da bu­de stu­dent”, te se za­po­sli­la kao no­vi­nar u je­dnom časo­pi­su za mla­de i pro­me­ni­la ime u Džamej­ka Kin­kejd. Taj sim­bo­lični gest omo­gućio joj je, ka­ko sa­ma is­tiče, da ura­di ne­ke stva­ri ko­je, kao oso­ba od pre, ni­je bi­la u sta­nju, jer je na plećima no­si­la pre­ve­li­ko bre­me.

Ra­to­si­ljavši se „te­re­ta” prošlos­ti, počela je da piše. Ta­da je svo­jim član­ci­ma za Vi­lidž Vojs i Anženu pri­vu­kla pažnju čuve­nog ure­dni­ka Nju­jor­ke­ra Vi­li­ja­ma Šona, ko­ji je za­po­slio u ovom pres­tižnom časo­pi­su i ohra­brio da počne ozbilj­ni­je da se ba­vi li­te­rar­nim stva­ra­laštvom. Upra­vo će na stra­ni­ca­ma Nju­jor­ke­ra 1978. go­di­ne sve­tlo da­na ugle­da­ti „De­vojčica”, prva u ni­zu po­et­skih pro­za iz ko­jih će ka­sni­je nas­ta­ti zbir­ka Na dnu re­ke (1983). Po­sle to­ga sle­de ro­ma­ni: Eni Džon (1983), Mes­tašce (1988), Lu­si (1990), Auto­bi­o­gra­fi­ja mo­je maj­ke (1996), Moj brat (1997), Gos­po­din Po­ter (2002), ko­ji su sa­mo po­tvrdi­li mišlje­nje kri­ti­ke da je Džamej­ka Kin­kejd da­nas ve­ro­va­tno naj­značaj­ni­ja an­glo­fo­na spi­sa­te­lji­ca po­re­klom sa Ka­ri­ba, dok se nje­no pi­smo, ko­je ni­je ni pot­pu­no fe­mi­nis­tičko, ni­ti afro­cen­trično, doživ­lja­va kao je­din­stve­no u mno­go­gla­sju mo­der­ne ka­rip­ske, odno­sno ame­ričke književ­nos­ti. Trenu­tno živi u Ver­mon­tu i pre­da­je kre­ativ­no pi­sa­nje na uni­ver­zi­te­tu Harvard.