Vi ste Peterburžanin. Šta mislite, da li to na Vas stavlja neko posebno obeležje? Da li verujete u peterburški mit, a ako da, šta je on danas? Da li je aktuelno suparništvo dveju prestonica? Da li doživljavate osećaj neke prednosti u odnosu na Moskovljane (Da sam ja Peterbužanin, pošteno ću reći, osećao bih – a ovako samo zavist)? Ili neprijateljstvo prema njima?
Mislim da život u tom gradu na svakog ostavlja trag. Peterburg je takva forma koja neizostavno modeluje svoj sadržaj. Pogledajte kako je grad bio uništavan posle boljševičkog prevrata, ili – posebno – za vreme blokade. Kao smena nestalima dolazili su sasvim drugačiji stanovnici. Stizali su iz najrazličitijih mesta, ali se, posle nekoliko godina života ovde, sticao novi kvalitet, postajali su zajednica koja nije ličila na stanovnike drugih gradova. Nisu svi došljaci posećivali Ermitaž ili Marijinsko pozorište, ali je važno i to što su prolazili pored njih, pored hramova i dvoraca, preko kejova i mostova, i ta lepota ih je menjala pa su i sami postajali drugačiji.
Sadašnji Peterburg je lišen prestoničke energije, njega više ne okružuje aura vlasti, ali u njemu su, sa još većom snagom, počele da se pojavljuju njegove unutrašnje osobine, njegova metafizika. Što se tiče suparništva Moskve i Peterburga, ako ono i postoji – to će pre biti neka vrsta ljubavne igre, da bi se osvežila osećanja. Ovde vole da se šale kako u Moskvi ima mnogo čega, ali je sve što je najlepše u Peterburgu. Ali, naravno, nije baš tako. Bez obzira na te bodre izjave, bujica preseljenika iz Peterburga u Moskvu mnogo je snažnija od suprotne. Svako ko želi da „postigne uspeh”, razume da je takav cilj otvarljiv samo u Moskvi. To se tiče većine oblasti izuzev, možda, nauke i književnoti, sa kojima imam sreće da sam povezan. Zbog toga, iako volim Moskvu, teško da ću neki put razmisliti o preseljavanju.
Čini mi se da moskovski prostori već prevazilaze one granice koje je u stanju da savlada ljudska duša. A Peterburg, kao što je poznato, jeste mali grad. Prešao si preko mosta – tu je Puškinski dom, prošao si još preko dva – tu je Javna biblioteka. Ja stanujem blizu Petropavlovske tvrđave, i svuda idem pešice. Petropavlovska tvrđava, koju je podigao Petar, nije slučajno sagrađena na Zečjem ostrvu. Tu se oba rukavca Neve ukrštaju. I tako mi je ceo grad pod kontrolom.
Volite li da putujete? Šta Vam je za putovanje najvažnije, zbog čega krećete na put? Koji su Vam omiljeni gradovi ili mesta?
Volim da putujem. Zanimljivo mi je da osetim svakodnevni život mesta u koje stižem. Da sedim na klupi u parku ili da se istopim na ulici, ni u šta se ne mešajući, samo prosto da posmatram. To osećanje je lepo prikazao Dmitrij Danilov u romanu „Opis grada”. A omiljeni gradovi? Ima ih mnogo. Volim Rim, Pariz, London. Mnogo volim Minhen, u njemu sam proživeo pet godina. A da već ne govorim o Peterburgu, u kome stalno živim.
Stiče se utisak da Vam je severna priroda bliža od južne? Je li tako? Šta Vam je u prirodi najharmoničnije? Kakva klima, pejzaž, raspoloženje?
Severna priroda je siromašna, nju dopunjuješ i zagrevaš sobom. Prema njoj se pojavljuje svojevrsna požrtvovana ljubav koja je, kao što je poznato, izuzetno snažna. To ne znači da ne volim južnu prirodu – volim je, ali to je prosto druga vrsta osećanja, to je ljubav – strast. Važnije je da ta lepota bude produhovljena i, kao i mnoge stvari na jugu – sa aromom istorije. Mnogo volim Krim, opisao sam ga u romanu „Solovjov i Larionov”. Krim su Grci, Venecijanci i Tatari, ruska aristokratija i Dama sa psetancetom.
Prema Italiji osećam bezgraničnu nežnost. Kad bi se život organizovao onako kako ja želim, deo godine bih provodio tamo. Stanovao bih na obali mora, negde u blizini Napulja, i udisao večnost. Ležiš na plaži, recimo u Pocuoliju, a u daljini se nazire poluostrvo Mizeno, gde je Odisej sahranio svoja dva saputnika. Iza tvojih leđa je jezero u kome je, po Vergiliju, ulaz u podzemni svet. A pored njega – luka, gde se na putu prema Rimu iskrcao apostol Pavle. Iznad svega toga, vulkan Solfatara, sav u sumpornim isparenjima. Tu se, i bez tih isparenja, čoveku zavrti u glavi.
Jedna od Vaših važnih književnih tema je problem komunikacije i usamljenosti. Kako se odnosite prema internetu i novim sredstvima javnih komunikacija, koje su se na nas iznenada obrušile? Čime se usamljenost savremenog čoveka razlikuje od usamljenosti kod ljudi drugih epoha?
Prema internetu se odnosim spokojno, upravo kao prema sredstvu komunikacije, ne više od toga. Čak dajem prednost da tu reč, uprkos prihvaćenim pravilima, pišem malim slovom, jer mi ni reč „telefon” ne pišemo velikim slovom. Blog nemam, ne pripadam nijednoj od socijalnih mreža: kad se pomene reč „mreža”, ona me asocira na nešto nabačeno odozgo. Neki se prema internetu odnose skoro sa mističnim užasom, pošto im nije potpuno jasno šta on u sebi skriva. Koristeći se savremenim tehnologijama, moguće je da se čovek, uz njihovu pomoć, neverovatno uzdigne ili, naprotiv, da mu se organizuje bespoštedna hajka. Govoreći uopšteno, čovečantvo ne uspeva uvek da doraste do svojih otkrića.
Sećate li se Zoščenkove pripovetke „Diktafon”, u kojoj su, dok su proveravali „genijalni pronalazak”, počeli da ga psuju i pucaju u njega? Treba biti svestan da se sva čudovišta koja se guraju iz interneta nisu rodila u njemu, već u čovekovoj glavi. Komunikacija preko interneta je posredna, ona ne uliva sigurnost da tvoj adresat postoji, u krajnjoj meri onakav kakvim ga ti zamišljaš. Socijalna mreža ne spasava od usamljenosti, zbog toga što usamljenost nije socijalna, već personalna pojava. Staroruski pustinjaci su živeli u gustim šumama, ali nisu osećali usamljenost.
Mnogo godina ste posvetili izučavanju književnosti Stare Rusije. Kakvu književnost Vam je prijatno da čitate u svakodnevnom životu, ne kao predmet izučavanja, već samo kao nešto prijatno?
Svaku, apsolutno svaku svaku, počev od srednjovekovnih hronika do savremenog kriminalističkog romana, pod uslovom da je dobro napisana. Kombinujem najrazličitija vremena i žanrove, i u tome postoji nešto kao kontrastni tuš. Junak „Lavra” seća se reči Arsenija Velikog da je mnogo puta u životu morao da zažali zbog reči koje je izrekao, a nikada zbog ćutanja. Da li Vam je poznato to osećanje žaljenja da ste nešto prećutali onda kad je trebalo govoriti?
Kad sam prvi put pročitao reči Arsenija Velikog, možete da zamislite, i sam sam postavljao isto pitanje. Sećao sam se još stiha Aleksandra Galiča: „Prećuti i postaćeš dželat”, a u mojoj svesti je još bila sveža sovjetska stvarnost. Ali kad sam se zamislio o izjavi svetog Arsenija, primenjujući je na sebe, razjasnilo se da sam zbog izrečenog stvarno mnogo više žalio nego zbog neizrečenog. To je moje iskustvo, kome pokušavam da priđem sa svom unutrašnjom odgovornošću. Sem toga, ćutanje takođe može biti različito. Akademik Lihačov je jednom rekao: „Ćutanje može biti znak neslaganja”.
Vernik ste? Ako jeste, onda kako i kada ste prišli veri?
Da, ja sam pravoslavni hrišćanin; krstio sam se u šesnaestoj godini. Vrlo kasno krštenje, mada su u prošlosti u mojoj porodici postojali i sveštenici. Jedan od njih, protojerej Aleksandar Nečajev, bio je represiran i nestao je u Komiju. Zajedno sa tim, šesnaest godina je uzrast kada sazreva ne samo telo, već i duša. Ona se otvara za ranije nevažna i nezanimljiva pitanja.
Na primer: u čemu je smisao ljudskog života ako čovek obavezno umire? Taj smisao bez Boga nisam nalazio, i zbog toga sam se krstio. Kako se to često događalo u sovjetsko vreme – tajno, da se ne bi pojavili problemi sa upisivanjem na studije. I sada se trudim da, ukoliko nije neophodno, ne govorim o veri. Čini mi se da je to osobina mnogih pravoslavnih ljudi sovjetskog „poziva”. Tadašnja navika na opreznost kao da je sada prešla u uzdržanost; sada, kada se o veri može govoriti, a ponekad je čak i moderno. Razume se, pri učestalom izgovaranju reči počinju da gube vrednost, devalviraju.
Koja Vam je izreka iz Biblije posebno bliska?
Na primer, reči izrečene Valtazaru u Knjizi proroka Danila: „Na merilima si meren i izmeren, i našao si se lak”. Može li se zamisliti nešto savršenije? Nekako je začuđujuće prostrano izražena apsolutna ništavnost veličine, zemaljskog bogatstva i slave. Mnogo je korisno da se to ponavlja samom sebi.
Svet prikazan u romanu „Lavr” postupa prema surovim zakonima: Zlo je kažnjivo, greh zahteva iskupljenje, od bolesti spasava molitva. Koliko je drugačije u Vašem doživljaju organizovana realnost oko Vas?
Zlo je kažnjivo, a čak je i onaj ko je spolja ostao bez kazne – uništio nešto u sebi. Greh zahteva iskupljenje, a takve kategorične izjave je dozvoljeno upućivati samo sebi. Od bolesti spasava molitva, tome sam i sam bio svedok.
Ako vremena, kako tvrde Vaši heroji, stvarno nema, ako je postojanje objektivne stvarnosti jedinstveno i nedeljivo, kako to Vi osećate u svome životu? Umete li slobodno da se preseljavate kroz vremena – možda ne onako kako to radi Vaš junak Ambrođo, već na svoj način?
Ako čovek sebe smatra samo srećnim spojem molekula, teško je govoriti o vanvremenosti. Posle smrti, nema poleta da se sopstveni zemni ostaci daruju zemlji, travi, i da se čovek produžava u krticama i gušterima. Takva večnost meni nije zanimljiva: u njoj ne postoji moje „ja”, ono što se naziva dušom. Osećaj večnosti daje metafizički pogled na stvari. Njega poseduje ne samo religija, već i književnost, muzika i kultura u celini. Sve su to pojave koje nas odvode van granica materijalnog, znači i van granica vremena, pošto je vreme, prema jednoj staroj definiciji, „oblik postojanja materije”. Mi svoje sagovornike nalazimo u najrazličitijim epohama, i pri tome na očigledan način zapostavljamo vreme. Što se tiče mojih premeštanja kroz vreme, ja se samo time i bavim proučavajući starorusku književnost.
Šta Vas je navelo na misao o stvaranju romana „Solovjov i Larionov”?
Kao i sve što je veliko, roman ne može da prođe bez mnogobrojnih pretpostavki. Takvih, recimo, kao što je autorova potreba da izrazi ove ili one ideje, svoje interesovanje za ovu ili onu temu, svoje vlastite životne okolnosti, društvena raspoloženja i, verovatno, još ponešto. Roman se pojavljuje u tački preseka tih linija. Kad se to primeni na mene, izgleda ovako: slično većini, i ja sam preživeo dve teške decenije (pitanje o lakim decenijama u našoj zemlji ostavljam otvoreno), koje su u mnogo čemu oformile moje poglede. Ono što sam tih godina video dovelo me je do ubeđenja da se u svim okolnostima može ostati čovek, to jest – može se ispoljavati čestitost, biti milosrdan, pamtiti sopstveni moralni dug. Svima je shvatljivo šta se ovde ima u vidu. Ne dovodi se u sumnju to da je zadatak istorije da nas proveri, a naš – da se nekako očuvamo, pre svega u moralnom smislu. U svom romanu nisam stavio težište na devedesete godine (mada se i o njima govori), već na mnogo teže, postrevolucionarne godine, u kojima su svi kontrasti oštriji. Osim toga, Građanski rat je za mene jedna od porodičnih tema. Naučna linija romana u biografskom odnosu takođe nije slučajna.
Jedan od glavnih junaka knjige jeste belogardejski general Larionov. Da li je njegov prototip učesnik „Ledenog” pohoda, Viktor Aleksandrovič Larionov, kasnije emigrant i saradnik novina „Nova ruska reč”, ili je to slučajna podudarnost prezimena?
Ovde je samo podudarnost. Istovremeno, kao svaki heroj romana koji poštuje sebe, moj Larionov ima svoje prototipove. Pre svega, može se govoriti o generalu Jakovu Aleksandroviču Slaščovu, i njegovom književnom potomku, bulgakovljevskom Hludovu. Nije se tu mogao zaobići ni Suvorov, pa čak ni moj pradeda, Mihail Prokofjevič Adamišin, koji je kao dobrovoljac otišao u Belu armiju. Mnogo godina kasnije, radeći u sovjetskoj školi, pradeda se nije odricao zadovoljstva da se predstavlja kao veteran Građanskog rata. Uostalom, trudio se da se u detalje ne upušta. Odsjaj jurodivosti, koji se odnosi na sva nabrojana lica, najpotpunije se ovaplotio u prikazanom generalu Larionovu. Kad se govori o jurodivosti, imam u vidu njen najdublji – duhovni smisao.
U naše vreme je reč „jurodivost” donekle devalvirana. Jer jurodivost je duhovni podvig, način života i, govoreći blago, vrlo složen, malo kome dostupan i do krajnjih granica asketski. Danas češće uočavamo ne jurodivost u Hristu, već neko kreveljenje, želju za samopokazivanjem i šokiranjem.
Jurodivost nije, kao što neki pretpostavljaju, ludilo… Smisao podviga jurodivog, po rečima jedne crkvene pesme, jeste bezumiem mnimûm bezumie mira obličito. Ovde se radi o posebnom stanju duha, koje je, potpuno ste u pravu, čoveka vodilo u surovu askezu: nošenju veriga ili hodanju bez obuće u toku cele godine. Ali jurodivost je nešto više od odricanja od svoga tela. To je odbacivanje sopstvene ličnosti: evo, ono sam ja, ništa sam, prah zemaljski, spavam na gomili đubreta, jedem sa psima, mene skoro da i nema. Jurodivi potpuno nestaje u Bogu, i zbog toga je on – čovek Božji.
Više o njegovoj najnovijoj knjizi DOM I OSTAVO ili INSTRUMENT JEZIKA možete naći na sledećem linku.
Knjigu možete naručiti sa popustom od 20% putem našeg veb šopa . 
Dodaj komentar