Za najlepši književni hedonizam, Agora je i ovaj put svojim čitaocima pripremila nekoliko kapitalnih izdanja kako iz domaće, tako i iz inostrane literature.
S jedne strane, čitaoci će imati priliku da se upoznaju sa osobenostima kineske kratke priče i istorijskim tokovima buđenja kineske nacije u minulom veku u „Antologiji kineske proze 20. veka“, a sa druge uživati u „Vatri slobode“ V. Ajlenbergera, njegovom novom remek-delu o razvoju evropske filozofije i nastavku bestselera „Vreme čarobnjaka“. „Srpska epistolarna antologija 20. veka“, jedinstvena na ovim prostorima, poput epistolarnog romana u fragmentima, oživeće jedan uzbudljivi književni svet 20. veka.
U pismima koje su razmenjivali pisci različitih estetskih i etičkih opredeljenja, često veoma emotivno i iskreno, bez ostatka, a sa uzbudljivim unutrašnjim svetom značajnog srpskog reditelja, Živojina Pavlovića, čitaoci će se upoznati u njegovom „Dnevniku“ vođenom između 1994. i 1998. godine, koji naročito u vreme svetskih globalnih previranja i ratnih kriza, iznova donosi jedno sasvim autentično viđenje sadašnje slike sveta i novog svetskog poretka – surovo, lucidno i bez paravana.
U knjizi „Umetnost i stvarnost: Srpskim očima“, Svetlana Rakić pokazuje u kojoj meri je pisanje o umetnosti i svojevrsni oblik seizmografije, pažljivo detektovanje
kako onih površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj.
Na samom kraju, za sve ljubitelje “vinskog hedonizma” i one koji žele da saznaju nešto više i nešto novo o kulturi pijenja vina, preporučujemo knjigu ”Wine škola” nastalu kao rezultat dugogodišnjeg iskustva i fascinantnih dostignuća Dejana Živkoskog u domenu somelijarstva.
VATRA SLOBODE, Wolfram Ajlenberger
ŠTA ZAPRAVO ZNAČI ŽIVETI ISTINSKI SLOBODNIM ŽIVOTOM…
Nakon izuzetnog ostvarenja V. Ajlenbergera – knjige Vreme čarobnjaka, koja je za samo dve godine po izlasku iz štampe prevedena na više od 20 svetskih jezika, pritom našavši se na listi najboljih knjiga od strane kritičara TIMES-a za 2020. godinu – Ajlenberger je svojim čitaocima predstavio svoje sledeće remek-delo.
I ovaj put na jedan sasvim autentičan i živopisan način, u delu Vatra slobode, koje se može iščitavati na tromeđi filozofske literature, biografije i romaneskne proze, Ajlenberger nam donosi svedočanstvo o izuzetnoj intelektualnoj konstelaciji i rađanju nove filozofske misli baš u deceniji kada je celu Evropu, pa i svet, obuzimalo jedno od možda najtežih civilizacijskih iskušenja – bila je to decenija između 1933. i 1943, možda i najmračnije poglavlje evropskog modernizma.
Za razliku od prethodne knjige u kojoj su se čitaoci mogli upoznati sa grupnim portretom četiri briljantna mlada filozofa posle Prvog svetskog rata – M. Hajdegera, V. Benjamina, E. Kasirera i L. Vitgenštajna koje je ujedinio „duh vremena”, glavne junakinje ove posve dinamične epizode u istoriji svetske filozofije jesu Simon Vejl, Ajn Rand, Simon de Bovoar i Hana Arent, koje su, suočene sa istorijskom i civilizacijskom katastrofom, razvijale sopstvene vizionarske ideje, na različite načine mislile i definisale slobodu i postavile nove temelje istinski slobodnom, emancipovanom društvu.
Može se reći da je Vatra slobode briljantna knjiga o četiri globalne ikone koje su, na ponoru 20. veka i uticajem širom sveta do današnjeg trenutka ilustrovale šta zapravo znači živeti istinski slobodnim životom, a u impresivnoj veštini pripovedanja, Ajlenberger je umećem „epizodnog istančavanja“ ukazao na raznolike nijanse ovih životnih epizoda.
Ovaj pustolovni put vodi od Staljinovog Lenjingrada do Holivuda, od Hitlerovog Berlina i okupiranog Pariza do Njujorka; ali pre svega revolucionarnim mislima, bez kojih naša sadašnjost – i budućnost – ne bi bile iste. Njihova postojanja – kao izbeglica, aktivista, boraca otpora, izuzetnih mislilaca svoga doba – pokazuju se kao proživljena filozofija i impresivno svedoče o oslobađajućoj snazi misli.
ANTOLOGIJA KINESKE PROZE 20. VEKA
(priredili Ding Fan i Šeng Anfeng, preveo Bojan Tarabić)
Antologija kineske proze dvadesetog veka predstavlja smeo pokušaj da se sveukupnost jednog književnog stoleća sažme u sedamdesetak priča kazivanih perom i glasom najvećih kineskih pisaca poput oca kineske moderne književnosti i glavnog pobornika za uvođenje narodnog govora u književnost Lu Sjuna, zatim vrsnog estete i pesnika Guo Možuoa, kao i melanholičnog majstora kratke priče Ju Dafua, ali i nekih od najpopularnijih kineskih pisaca današnjice kao što su Đija Pingva, Ju Hua, Čen Žan. U antologiji se takođe nalazi i određen broj eseja koji su u književno-teorijskom ili političkom smislu ostvarili nesamerljiv uticaj na razvoj kineskog društva i misli.
Takvi su na primer eseji „Osvrt na Osmi mart“ autorke Ding Ling i „Divlji zumbuli“ novinara Vang Šiveija, u kojima autori smelo preispituju društvene okolnosti i nadglašavaju zaglušujuću notu jednoumlja. Da je reč o krajnje probranom štivu svedoči i činjenica da se u ovoj antologiji nalaze i eseji poput „Oslušni studenu kišu“ autora Ju Guangdžunga koji se smatra jednim od najlepše napisanih eseja dvadesetog veka jer se pisac oslanja na vizuelnu komponentu i ritmiku kineskog jezika, tako da u jednom dobijamo kolaž, partituru i književni tekst.
Kao da to nije bilo dovoljno tu je i tekst „Hram Zemlje i ja“ autora Ši Tiješenga, po mišljenju mnogih kritičara najbolji esej dvadesetog veka na kineskom jeziku.
Odabir je načinjen tako da ukaže i predstavi osobenosti kineske kratke priče i isprati istorijske tokove iz vremena kada se kineska nacija budila pa sve do devedesetih godina i otvaranja prema Zapadu.
Teme i motivi su izrazito šarenoliki, od eksperimentalnih epistolarnih formi do poziva na nacionalno osvešćenje, rasprava o smislu života i elegijskih obraćanja istorijskim ličnostima.
Drugu bitnu ulogu igraju putopisi, pastoralna i zavičajna literatura koja obiluje opisima narodnih običaja, znamenitih kineskih sela i gradova, ali i lamenata za minulim vremenima.
Sve u svemu zbirka je jedinstvena po tome što verno iznosi pečat jedne starodrevne civilizacije na način koji još uvek održava sponu s modernim, pa i današnjim svetom.
SRPSKA EPISTOLARNA ANTOLOGIJA 20. VEKA
(priredio Radovan Popović)
Pisma srpskih pisaca 20. veka otkrivaju nam dragocene podatke o ljudima ali i o društvenim zbivanjima i događajima. Nekad su to pravi mali eseji.
Ima pisaca koji su uživali u epistolarnim ispovedanjima, poput u svetu epistolarnog međusobnog ispovedanja Andre Žida i Rože Marten di Gara.
U nas bi to moglo biti ispovedanje Miodraga Bulatovića i Mirka Kovača ili Isidore sa mnoštvom korespondenata sa kojima je održavala bliskost do kraja života.
Ova knjiga je, u stvari, srpski epistolarni roman, u fragmentima, od početka do kraja veka, a pisali su ga pisci različitih estetskih i etičkih opredeljenja, ali često sasvim iskreno, bez ostatka.
DNEVNIK 1994-1998. Živojina Pavlovića
(priredila Snežana Lukić Pavlović)
Ova fascinantna knjiga, naročito u vreme svetskih globalnih previranja i ratnih kriza, iznova donosi jedno sasvim autentično viđenje sadašnje slike sveta inovog svetskog poretka – surovo, lucidno i bez paravana.
S jedne strane, tako upoznajemo jednog novog Ž. Pavlovića koji poput ratnog izveštača i značajnog mislioca, precizno sa strelom uperenom pravo u centar mnogih problema današnje civilizacije i «internacionalnog fašizma», «balkanske kataklizme» i «kulta nacionalnog monolitizma», postaje i više nego aktuelan, dok sa druge strane vidimo umetnika koji iz dana u dan beleži svoja promišljanja o stvarnosti, kulturi, umetnosti, mentalitetu naroda kojem pripada, veoma intezivno i emotivno.
U sećanjima i aktuelnim situacijama on vodi dijalog sa prijateljima, svojim proživljenim detinjstvom, značajnim umetnicima i ličnostima svoga i prošlog vremena, sa svojom najvećom strasti – filmskom umetnosti, formirajući jedan neiscrpni krug doživljaja u kojim poštovaoci njegovog rada, i njegove neponovljive ličnosti u srpskoj kulturi, ne mogu ostati ravnodušni.
“Ne znam koliko vremena je bilo proteklo između iščeznuća i naglog i lakog otvaranja očiju – činilo mi se da sam bio samo trepnuo (a rekli su mi da je operacija trajala čitav sat), a, u stvari, ja jedan sat nisam postojao; čula su bila potpuno zamrla, nije bilo snova ni sanjanja; ničega nije bilo, kao da sam bio mrtav. Tako sam shvatio (jer sam to i doživeo) da je smrt za onoga ko umire – laka. On se sa njom ne suočava jer nastupa pošto njega više ne bude bilo. Smrt postoji samo u svetu živih.”
Pojedinac može biti razapet između sentimenta i razuma, i, desi li mu se to, obično kažemo da mu život postaje tragičan. U najboljem slučaju – nesrećan. Ali zajednice retko kad dospevaju u ovakve dileme: njih vode kolektivni nagoni, iliti (rečeno sofisticiranim načinom izražavanja) – mentalitet.
Od prirode datog mentaliteta zavisiće i sudbina ljudskih zajednica, a posledice (krštavane istorijom ili mitom), zvaće se pobede ili porazi. Njihov zajednički imenitelj jesu reči proistekle iz prirodnih pojava, a one glase: udes i katastrofa. Ili, jednostavno: BOŽJA VOLJA ili SUDBINA. (Nikako „nesreća” ili „tragedija”. Nikako!)
“Svako je vreme obeleženo ludošću. Ali, dok smo u matici (u središtu života), mi ne vidimo svu njegovu grotesknost. Tek u starosti, kada nam i naše trajanje (naše dotrajavanje) poprimi takav vid, u stanju smo da svoga vremena sagledamo pravo lice.”
“Stepen samovolje jednog diktatora određuje količina poniženja koju zajednica može da izdrži.”
“Šta je život?
Jelo, ljubav, rađanje, radost, san, jednom rečju: sve što nije Istorija.”
“Kad sve osporimo, šta nam preostaje?
Poezija.”
UMETNOST I STVARNOST: SRPSKIM OČIMA, Svetlana Rakić
Svetlana Rakić ovom knjigom pokazuje u kojoj meri je pisanje o umetnosti i svojevrsni oblik
seizmografije, pažljivo detektovanje kako onih površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj.
Ona piše iz pozicije pratioca umetnosti iz drugog plana, a u prvom planu su, kako to i treba da
bude, sami umetnici bliski njenom intimnom biću, a sa opusima ozbiljnim za jednu temeljnu
elaboraciju.
Bilo da obnavljaju klasičnu uljanu sliku kao autonoman estetski predmet, ili se
zapućuju u ono zahuđeno i još neistraženo, ovih dvadesetak umetnika proveravaju formule i
optiku našeg vremena.
Srbija se na ovim slikama ogleda kao osobena kulturna kolevka, raskršće plodonosnih
ukrštanja i razmena istočnih i zapadnih kultura, Mediterana i Srednje Evrope. Radovi iz ove
monografije ukidaju svojom umetničkom ostvarenošću i vidovitošću svaku neprikosnovenu
nesumnjivost granice i po zakonitostima pokretnosti i svežine, srpski kosmo-psiho-logos i kôd
duhovne osobenosti ovog tla predstavljaju kao deo evropskog i svetskog konteksta, čuvajući
svetlost spiritualnog.
Dragan Jovanović Danilov
WINE ŠKOLA, Dejan Deža Živkoski
KOLIKO ZAPRAVO ZNAMO O KULTURI PIJENJA VINA?
Moguće odgovore na ovo pitanje daje nam upravo ova knjiga, jedinstvena na našem tržištu, koja je nastala kao rezultat dugogodišnjeg iskustva i fascinantnih dostignuća u domenu somelijarstva D. Živkoskog, predsednika Udruženja somelijera Srbije.
«O umetnosti i o vinu ljudi kažu „Ja znam šta volim“, a misle „Ja volim ono što znam“. Ukusi nisu univerzalni. Granice se pomeraju unedogled. Jedan moj prijatelj je govorio da možda uopšte nema hladnih žena već samo neveštih muškaraca. Možda uopšte nema loših sorti vina nego samo neveštih proizvođača.
Bio sam učenik Dejana Deže Živkovskog na vinskom kursu. Učenik spor i tvrdoglav ali zahvalan.
Deža nas je upozoravao na rad vina u oku, na nepcu, u nervima.
Učio nas je o kasnim berbama, biodinamičkim vinima i vinima iz amfore.
Učio nas je o elementima procene vina kao što su boja, slatkoća, balans, telo.
Govorio nam je o uparivanju hrane i vina: za nekog gulaš i vranac, za nekog smuđ i bagrina.
Učio nas je o primarnim i sekundarnim i o tercijarnim aromama (koje nemaju sva vina). O telu. O ravnoteži.
Dao nam je obilje praktičnih saveta. Ne otvarajte vino naglo. Belo dolazi pre crvenog, suvo pre slatkog, lagano pre teškog, mlado pre starog.
Vino je neodvojivo od trenutka, od raspoloženja. Na njega utiču i sopstveni i tuđi osmeh, zatvaranje očiju i zalazak sunca. Ono je subjektivnost, ili bolje reći objektivizovana subjektivnost.
Nema boljeg vina od onog koje trenutno imamo u čaši – često je ponavljao Deža.»
Vladimir Pištalo
Dodaj komentar