Gordana Maletić piše o romanu Rajka Lukača DIVIT I RUKOPISI
Rajko Lukač, pesnik, prozaista, dramski i dečji pisac, objavio je svoj novi roman. Prva asocijacija vezana za naslov „Divit i rukopisi“ vezuje nas za pisanje, beleženje i miran hroničarski posao. Ali čitalac se neće naći u mirnim vodama na stranicama ove knjige složene strukture. Njoj bismo mogli dati neki sasvim aktivan naslov ili predznak koji asocira na nešto turbulentno i sudbinsko. Ovo stoga što se fokusira na sve samo ne na mir koji se pronalazi u poslu pisanja. Roman obiluje uzbudljivim i potresnim scenama iz života ljudi sa naših prostora i u islamskom svetu, u istorijskom vrtlogu.
Stožer ove povesti Gavrilo, Gabriel, efendi Gabi, Gajbija, nazvan još i Hasan, prvi je vlasnik divita sa kojim se upoznajemo, pisaćeg pribora koji i sam otelotvoruje zapisivanje kao postupak a nosi i simboliku poklona, kao potencijal koji se može iskoristiti ili ne. U skladu sa osnovnom piščevom idejom o prolaznosti, divit je promenio mnoge vlasnike u prošlosti, te postaje svedok najrazličitijih događaja istorijskih i intimnih. I čitalac pažljivo čita zamišljenu hroničarsko-memoarsku građu iz 17. veka, onako kako mu je prestavlja pisac. Njoj će se, sasvim opravdano, pridružiti i one iz hrišćanskog sveta i novijih doba.
Život zabeležen divitom jasno svedoči o tome da je sve promena. Gajbijini ispisani listovi, ali i listovi kasnijih korisnika pribora za pisanje svedočanstvo su da je prolaznost jedina izvesnost na Zemlji. Sudbinu dosledno svih Lukačevih junaka – od otomanskih sultana do našeg sveštenstva, učitelja i slepih pevača – karakterišu neverovatne, ali konstantne i drastične promene koje pokazuje da se ostvaruje ono „tko bi gori, sad je doli“, kako je rečeno. Upravo ovaj element daće piscu mogućnost da nenametljivo iskaže svoj životni stav prema čovekovim zaslugama na Zemlji u vidu humorno-ironijske distance. No, junaci koje je izveo na scenu moraju podneti sudbinu – stoički ili kukavički, svejedno.
Krasnopisac Gajbija, stožer ove knjige, imao je buran život. Promenio je veru, ne svojom voljom, a menjao je zanimanja i gradove u kojima će živeti. Bio je svinjar, grobar, pisar, učitelj, glumac, prepisivač knjiga, prevoda, stihova za građevine i talismane, prorok. Bio je posmrče i skromnog porekla, a sticajem okolnosti ispeo se visoko na društvenoh lestvici. Mnogo je putovao od svoje i bez svoje volje. Na početku života oteli su ga uskoci, pred kraj života, u potrazi za bratom, posegnuće za pomoći ulcinjskih gusara od kojih će saznati za bratovljevu smrt. Ikone koje je poklonio manastiru Marči za dušu pokojnom bratu imaće čudan predznak. Zvaće ih „turske ikone“. One će, posle progona monaha iz Marče, 200 godina krasiti ikonostas u Lepavini da bi se kasnije rasule.
Sahranjen je kod Gradiške, pored savske kapije, na granici između dva carstva – Turske i Austrije. Kasnije mu je podignuto turbe, koje je vremenom, kako drugi beleže, popravljano i sređivano, da na kraju od njega ne bi ostalo ništa. Ostao je jedino Kuran, položen za molitve. Simbolički gledano, možemo reći da duhovnost ostaje a da sve drugo propada.
I sve drugo čega se divit dotakao nestalo je u prah i pepeo. To potvrđuju i zapisi kasnijih korisnika ovog pribora za pisanje. Čak i dobra i podvižnička dela ljudi zaboravljaju. Junaci sva tri dela knjige – Arabice, Latinice i Ćirilice, koji aludiraju na prostore i pisma kojima se pišu, doživljavaju neverovatne stvari i prolaze kroz ogromne teškoće. Šta ih štiti? Kako nam pisac predočava, bez komentara i interpretacija, već kroz ruku memoariste Gajbije, to je sreća, zapisana u zvezdama. Ona postoji, ali nije vezana za novac već, kako se da zaključiti, više za opreznost. Čovek, kratkotrajno, može dosegnuti visine, ali se isto tako može survati. Zbog toga ljudi različitih nacionalnosti, staleža i veroispovesti od Gajbije traže da im predvidi budućnost i protumači snove, koji su ništa manje vesnici sudbine.
Lukač ne veruje mnogo u prorokovanje. Zato na jednom mestu, citira Gajbiju, ovako: „A narod ko narod. Opet me proglasiše za proroka i priticahu sa svih strana da čuju šta im nosi dan a šta noć. Najviše ih je bivalo iz Beograda, jer tamo moji poznanici ne dadoše da zgasne vjera u moje natprirodne moći. Stalno je neko dolazio i šta sam mogao nego da ih malo lažem a malo istinom darujem, kako se već kome zalomilo.“
I divit ima svoju sudbinu i ide iz ruke u ruku. Još nekoliko ljudi u hrišćanskom svetu koristiće ga da zapišu svedočanstva o događajima iz svoga vremena – majka Anastazija Komogovinska, prepisivač Petar Ivančević, otac Đenadije i njegov sin. Divit će posle toga mirovati do današnjeg dana.
Lukač je ostvario vanredno zanimljiv i maštovit roman koji ima nešto od atmosfere „Bajki 1001 noći“. To je roman fascinacija. Impresivna je piščeva veština da, stalno pripovedajući u prvom licu, govori u ime svih junaka podjednako uverljivo. Zbog toga je čitalac stalno na zavodljivoj tankoj liniji između stvarnog i izmišljenog i nečega što ih vezuje i dopunjava. U ovu mrežu on je vešto uvučen i ne preostaje mu ništa drugo do da čeka rasplet. Srećom, da bi se sve lakše podnelo, i da bi hronika bila što životnija, pisac skicira čitavu galeriju likova, sve samih romanesknih ličnosti, čudnih biografija i zanimanja, o kojima on ima šta da zapiše. Tako piščev ugao gledanja najzad čitaocu otkriva značenje Vukovih i Danojlićevih reči uzetih za moto knjige. Jer, možda će ovo pisanje o nama i našoj istorijskoj sudbini dati građu za „lijep srpski roman“ i pridodati nešto našem znanju, a možda i neće.
Lukačevo pripovedanje ima nešto od maštovitosti brojgelovskog tipa. Poput Brojgelovih slika u kojima se mirne i idilične scene dopunjavaju vešalima i drugim neminovnim podsećanjima na smrt koja preti, na ovim stranicama čitamo o najrazličitijim sudbinama naših ljudi i bogomolja. One će nas terati da razmišljamo o posledicama svih čovekovih nastojanja, i altruističkih i sebičnih, i teško da ćemo uspeti da saznamo šta nam je činiti u budućnosti – jer i od prošlosti nismo naučili mnogo.
Isto osećanje za groteskno uvodi u roman raspusnog sveštenika, kome pisac pozajmljuje svoje prezime i zasmejava čitaoca doskočicama na njegov račun. Jer, on očigledno smatra da bez ovakvih scena nema ravnoteže u zamišljenom „Vašaru taštine“ koji je naš život. Vezu sa pozorištem osetićemo i kad glumci napuste scenu na kraju ove ljudske komedije, kao i u Tekerijevom romanu. Gajbija je uz divit i kuću od svog pobratima nasledio i grbavu mačku. Baš tako pisac predstavlja i tumači naš život, kao čudnu mešavinu u kojoj ima i dobrog, i lošeg, i nepotrebnog, nestvarnog, i zadivljujućeg.
Ovaj roman je dobio nagradu Janko Veselinović za najbolji istorijski roman 2017. godine.
Dodaj komentar