Pavle Ugrinov

Pav­le Ugri­nov (Mol,1926 – Be­or­gad, 2007) spa­da u naj­značaj­ni­je savre­mene srpske pro­zne pisce.

Za­pamćen je kao je­dan od osni­vača ka­mer­ne sce­ne Ate­lje 212 u Beo­gra­du, ko­ja je i otvo­re­na 1954. go­di­ne up­ra­vo njego­vom režijom ta­da kon­tro­ver­zne pred­sta­ve Čeka­jući Go­doa Sam­ju­ela Be­ke­ta. Ova pred­sta­va je ubrzo ’ski­nu­ta’ sa re­per­to­ara, a njen re­di­telj bio pri­nuđen da na­pu­s­ti po­zi­rište. Ubrzo i sa­svim pre­ki­da po­zo­rišnu ka­ri­je­ru, za­pošlja­va se u Ra­dio Be­o­gra­du, Za­tim pre­la­zi na Te­le­vi­zi­ju, a sve svo­je slo­bo­dno vre­me po­svećuje pi­sa­nju proze.

Ugri­nov je autor je­dnog od na­jo­bim­ni­jih ro­ma­nes­knih i pri­po­ve­dnih opu­sa u srpskoj književ­nos­ti XX ve­ka, za ko­je je do­bio sve značaj­ni­je književ­ne na­gra­de. Po­se­bno izdva­ja­mo ro­mane Fas­ci­na­ci­je (1976), Za­dat život (1979), Car­stvo ze­malj­sko (1982), Otac i sin (1993), To­ple pe­de­se­te (1990), Bez lju­ba­vi (2002).

Po­sle­dnjih go­di­na, pažnju pu­bli­ke priv­lače knji­ge nje­go­vih no­ve­la  Lju­bav i do­bro­ta (1996) i Van sve­ta (2000), kao i knji­ge do­ku­men­ta­rističke, auto­bi­o­gra­fsko-ima­gi­na­tiv­ne pro­ze Egzi­sten­cija (1996) i Anti­egzi­stencija (1998). 2004. go­di­ne, u izda­nju Ago­re izašla i treća u ovom ni­zu knji­ga, Po­gled pre­ko sve­ga u ko­joj se autor ba­vi ce­lo­ku­pnim sop­stve­nim književ­nim ra­dom u društvenim okol­nos­ti­ma u to­ku po­la ve­ka u ko­ji­ma je ovo de­lo nastajalo.