POVEST O MOGUĆNOSTI OSTVARENjA LjUBAVI

Tekst Maline Panaotović o romanu Lazareve žene Marine Stepnove

Dubinska slika Rusije XX veka ispričana je kroz povest o ljubavi, odnosno o mogućnosti ostvarenja ljubavi. Veliku porodičnu sage jednog vremena i jedne zemlje, Sovjetske Rusije, uokviruje ovaj roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Kroz metaforično i višeslojno tkivo teksta, u dahu bajke, iščitavamo danas bitne stranice o porodici, domu, ljubavi, sreći.

Lazar Lindt, genijalni naučnik, ateista i ruski pandan Manovog Feliksa Krula, centralna je ličnost romana, na čijem se putu presecaju sudbine tri neobične žene – supruge njegovog starijeg prijatelja, Marusje, koju je Lazar zavoleo iskreno i mučno; njegove žene Galine, proračunate, hladne i duboko intimno nesretne; i, unuke Lidočke, koju Lazar u svom životu nikada nije video, što nas dovodi do suptilnog plana ovog romana, koji izlazi na polje života posle smrti.

Lazar kroz život prolazi lako, uz pomoć vlastite, ničim zaslužene genijalnosti, a dve ljubavi koje određuju taj život jesu – prema 31 godinu starijoj Marusji i 41 godinu mlađoj Galini. Unutar tih ljubavi, sasvim različitih, krije se njegovo postojanje.

Pred čitaocem je roman koji se čita bez daha, sa bezbroj aluzija na velikane ruske literature poput Čehova, Tolstoja, Nabokova, Pasternaka… Tajni smisao hologramske prirode teksta zakodiran je u suptilnom planu romana što odiše metaforama, skrivenim podtekstom, šifrovanim porukama, dijalogom sadašnjosti sa prošlošću, spregom detalja prvog poglavlja sa poslednjim stranicama teksta.

Bogatstvo leksike, raznovrsnost metafore, obraćanje pažnje na detalje i izvanredan ritam teksta upućuju čitaoca na ovaj roman kao jednu od najosobenijih knjiga savremene ruske proze.

HOLOGRAMSKA PRIRODA TEKSTA I HIPERTEKSTUALNOST MARINE STEPNOVE

Pred nama je porodična saga XX veka, roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Kroz metaforično i višeslojno tkivo teksta iščitavamo stranice o porodici, domu, ljubavi, sreći.

Pred nama je dobro i lako napisan roman. Estetski izvajan jezik doprinosi lakoći čitanja, uprokos ne malom broju stranica ovog dela. Bogatstvo leksike, raznovrsnost metafore, obraćanje pažnje na detalje i izvanredan ritam teksta svakako su veliki plusevi ove proze. Zapravo, recept za gutanje ove knjige je celovitost fragmenta, fraza dovedena do stilski izvanredno izvajanih manjih celina, pasusa, koji neprimetno prelaze u čitava poglavlja.

Mogli bismo ovaj roman nazvati ženskim romanom – napisala ga je žena, roman govori o ljubavi, a takođe i o ženskom poimanju vere i moći i snage lepote. No, ne zanemarimo biblijsku aluziju samog naslova, kao ni činjenicu da se iza uočljive sižejne linije (ljubavni život sovjetskog „tajanstvenog” fizičara) nazire podtekst, neki tajni smisao zakodiran u suptilnom planu romana, koji izlazi izvan njegovih vremenskih i prostornih okvira.

Tajni smisao hologramske prirode teksta zakodiran je u suptilnom planu romana što odiše metaforama, skrivenim podtekstom, šifrovanim porukama, dijalogom sadašnjosti sa prošlošću, spregom detalja prvog poglavlja sa poslednjim stranicama teksta. Zapravo, radi se o nelinearnosti teksta što traži budnog čitaoca, koji čitanje percipira kao proces susretanja sa sopstvenom pažnjom i recepcijom, a nikako ne sa stranicama što se linearno, od prve do poslednje, razlistavaju pred nama. Tu je uostalom i kamen spoticanja – vreme teksta nije uobičajeno, o mnogim događajima Stepnova ne piše, oni se jednostavno dešavaju pred nama, uporedo dok iščitavamo tekst. Često vidimo posledice, ili samo fragmente, tek neke faze određenih procesa, što čitanje čini težim, zahtevnijim ali i zanimljivijim.

Hologramski sklop teksta ovog romana ogleda se i u samoj prirodi romaneske radnje: svi svetovi, zapravo sižejne linije pred nama obitavaju, dišu i razvijaju se istovremeno. Pojedina poglavlja su samo jedno pažljivije osvetljavanje određenih likova i njihovog vremena, i svako od nas će, u skladu sa svojim uzrastom i životnim iskustvom, zavoleti jedan određeni lik, jedno vreme, jedno poglavlje.

U tom hologramskom sklopu takođe se istovremeno, gotovo stalno paralelno, priča o ljubavi, gubicima, genijalnosti. Porodica, dom, sreća, ljubav – tako svakodnevne, banalne, „ovozemaljske” potrebe osnovna su potka ovog tekstualnog tkiva.

Često je poigravanje sa upravnim i neupravnim govorom. Upravni tekst se tka u osnovni, čime se dodatno budi čitaočeva pažnja. Jedna fraza je često istovremeno i upravni govor junaka, ali i piščev glas (na primer, predstavljanje Lazara Lindta u drugom poglavlju). Takođe, mnogobrojna su preplitanja sa drugim tekstovima, što kroz intertekstualnost (Svift, Hofman, Nabokov, Turgenjev), kroz skrivenu citatatnost (Fet), javne citate (Faust, Gete), biblijsko-religiozne citate (molitva za nerotkinje), ili jezik i stil sovjetske štampe (brojne abrevijature).

Ukoliko govorimo o poigravanju sa temporalnim slojevima teksta, govorimo zapravo o hipertekstualnosti. Naime, tekst pred nama ne teče linerano, već vertikalno, pa imamo pravi skroling teksta: istorije Rusije, ljubavnih priča, kulturoloških kodova (život pre i posle 1918. godine, realije sovjetske epohe, predosećaj kraja SSSR).

Vremenski, radnja romana smeštena je u period od 1918. godine, vreme kada Lindt stiže u Moskvu i upoznaje se sa Čaldonovima, pa sve do 1980. godine, godine rođenja Lidočke Lindt. Zapravo, radnja pomalo i prevazilazi ove vremenske okvire: mi smo svedoci i Marusjinog života pre njene udaje, njenog života pre pojave Lindta, a to je sam kraj XIX veka. Takođe, okviri se pomeraju i posle 1980. godine. Lidočku vidimo i kao punoletnu, udatu ženu, što bi bile devedesete godine XX veka, u kojima se nazire i predosećaj kraja Sovjetske Rusije. (Na primer, Galina Petrovna, odrasla u sovjetskoj Rusiji prilagođava se novonastalim životnim okolnostima: počinje da se bavi nekretninama, postaje vlasnica banke.)

Što se tiče mesta radnje, radnja je smeštena na relaciji Moskva i grad Ensk (Novosibirsk). Međutim, zahvaljujući mnogobrojnim epizodnim likovima, radnja se širi i na rusku provinciju (Jelbanj, Sejdemenuha), prikazuje se život ruskog sela (istorija Nikolaiča i njegove alkoholičarske porodice), dati su migracioni pokreti u Rusiji u vreme Drugog svetskog rata (Nikolaičev put do Moskve). Mogli bi reći da je mesto radnje zapravo uvek nečiji dom. Upravo kroz razne domove mi saznajemo o životima njihovih stanovnika.

Porodičnu sagu i roman o naučnicima, kako su neki ruski kritičari okarakterisali ovo delo, možemo posmatrati i kroz prizmu književnih preplitanja, aluzija i poistovećivanja.

Proveravajući dobro poznatu Čehovljevu definiciju „Galeba” (da je to drama sa malo radnje, mnogo razgovora o književnosti i pet pudi ljubavi) u kontekstu savremenog ruskog romana, možemo reći da je ovo roman o malo genijalnosti; u njemu je mnogo snova o ljubavi i pet pudi doma.

Glavni junak romana je genije, što ga čini izopštenim, samim naspram svih. Večito u raskoraku sa svojim vremenom, on se najpre zaljubljuje u ženu koja je tridest i jednu godinu starija od njega, a zatim se ženi ženom koja je četrdeset godina mlađa od njega. On se jedini vozi udobnim vagonom moćne države, uživa povlastice, počasti, bogatstvo.

Takođe, on objedinjuje sve ostale likove. Oni ga ili mrze (Galina Petrovna), ili ga uhode (Nikolaič), ili ga koriste za svoje lične ciljeve (država, razgovor sa Berijom). Svesni da to sve nije njegov lični izbor, možemo razmišljati o genijalnosti kao o bremenu. Krstu koji se uvek nosi sa sobom.

Dom je, uslovno govoreći, osnovno mesto radnje ovog romana. Kroz različite domove upoznajemo najrazličitiji svet. Dom je mesto koji neki napuštaju, a drugi mu streme. Marusjin dom je uvek bio topao, prepun prijatelja, dece, čak je udomio i jedno mače. Dom Galine Petrovne je hladan, pun predmeta, u njemu nema mesta za ljude, pa ni za tragove ljudskosti (nevesti svog sina ona govori da u njenom petosobnom stanu nema mesta za mladi bračni par); Lindtov dom, pre braka sa Galinom, bio je prazan, glomazan petosoban stan, pun nekih papira i fascikla po ćoškovima, a od svih pet soba bila je osposobljena i opremljena samo jedna – Lindtova radna soba. Lidočkin dom smešten je u Marusjine topografske koordinate – to je ista ona topla Marusjina kuća u predgrađu Enska, i kao i Marusja, Lidočka sanja o deci, mačkama, psu, mirisu svežih gljiva, svežini borova…

Možemo slobodno reći da je dom svojevrsna karakterizacija junaka. Nije slučajno da na kraju romana Lidočka umesto Moskve, slave, čuvenog pozorišta izabira, ipak, dom. Jednostavnu ljudsku sreću. Banalnu, svakodnevnu, tako običnu. Na vagi između genijalnosti i sreće, slave i doma, prevagnuće sve ono što Lindt nije imao, ali eto, njegova unuka ima mogućnost da bira. I ona za sebe izabira.

„Lazarove žene” protkane su mnogobrojnim snovima o ljubavi. Čaldonovi vole jedno drugo, Marusja voli Lindta, ali majčinskom ljubavlju, dok Lindt voli Marusju kao muškarac. Zatim, Lindt voli Marusjinu kopiju, Galinu, dok Galina voli Maškova. Lidočka se zaljubljuje u Vitkovskog, koji opet, voli dečake i ima aferu sa Lidočkinim plesnim partnerom. Lužbin se zaljubljuje u Lidočku, a Lidočka u njegov dom. I baš kao kod Čehova, mnoštvo je neuzvraćenih, nesrećnih ljubavi. Mnogo je izneverenih očekivanja, neostvarenih ličnih snova.

Drugo književno preplitanje pronalazimo u susretu proze M. Stepnove i L. Tolstoja. Naime, u ključu u kom je svojevremeno Lav Tolstoj pisao o svojoj „Ani Karenjinoj” (Tolstojevi „Dnevnici” i „pet izlaza iz neprijatnih situacija”), možemo iščitavati i ovaj savremeni roman. Pred nama je takođe pet izlaza, tj pet načina suočavanja sa životnim okolnostima, iza kojih stoje tri žene.

Te tri žene i njihovih pet načina suočavanja sa životom i jesu stožer ovog romana: Barbariska (mlada Lidočka Lindt) je sinonim bezbrižnosti, Marusja – hrabrosti, Galina Petrovna – gordosti i egoizma, Lidočka – požrtvovanosti, i Galočka (mlada Galina Petrovna) – naivne poverljivosti. One su, takođe, i predstavnice tri istorijske epohe ruskog XX veka: početak XX veka je Marusjino vreme (podsetimo se, Lazar Lindt i Marusja se upoznaju 1918. godine), sredina XX veka je vreme kada Galočka Batalova postaje Galina Petrovna, a sam kraj XX veka je Lidočkino vreme (Lidočka Lindt rodjena je 1980).

I treće književno poistovećivanje: ukoliko se osvrnemo na temu sudbine inteligencije i ljudi dna u izmenjenim društveno-istorijskim okolnostima, možemo govoriti o književnim preplitanjima pisma Marine Stepnove sa temama i motivima stvaralaštva Borisa Pasternaka (sudbina inteligencije), s jedne strane, i Maksima Gorkog (ljudi dna), sa druge.

Sudbina Lindta, Čaldonovih (inteligencija), i Galočkinih kućnih pomoćnica, patronažne sestre i ostalih epizodnih likova (uglavom ljudi dna), svojevrsni je kaledioskop jedne epohe jedne zemlje. U ovom romanu imamo prave mini galerije ljudskih života. U par redova, nekako usput, u kroki maniru (tek naznačenih kontura okolnosti, karaktera, sudbina), otvaraju se čitavi novi univerzumi: još jedan način suočavanja, preživljavanja, borbe, obitavanja. Likovi dolaze i prolaze ovim tekstom, a za njima ostaje kako su živeli – mirisi, ukusi, detalji koje su voleli. Sobarica Natalija Nikolajevna, na primer, uživa u klizavim svilenkastim kombinacijama donjeg veša Galine Petrovne, dok će staramajka ostati zapamćena po ogrtaču protkanom ognjenim zmajevima.

Rat, razvoj vojne industrije, migracije stanovništva – istorija zemlje čvrsto je isprepletena sa ličnim sudbinama. Stoga možemo reći da je ovo, između ostalog, roman o životnim okolnostima, o uticaju istorijskih mena na sudbinu pojedinca, o ličnim izborima. O tome da je na nama, na svakome od nas, da se na svoj način suočimo, da napravimo svoj izbor i da preživimo. Jer kakvo god da je vreme, težina i lepota izbora su na nama. Na svakome od nas pojedinačno. Parafrazirajući Stepnovu: to je strašno. No, to i jeste sloboda.

Melina Panaotović

Knjigu možete naručiti sa specijalnim popustom od čak 62% na sledećem linku. 

O AUTORKI

Marina Stepnova, rođena je 2. septembra 1971. godine u Jefremovu, gradu u Tulskoj oblasti. Pisac, pesnik, urednik i saradnik časopisa, prevodilac sa rumunskog jezika. 1981. godine sa porodicom se seli u Kišinjev, gde tri godine pohađa filološki fakultet Kišinjevskog univerziteta, a zatim prelazi u Moskvu na Književni institut „M. Gorki”.
Radi kao glavni urednik u specijalizovanom časopisu „Telohranitelj”, a od 1997. godine glavni je urednik časopisa XXL.

Svoje priče objavljivala je u časopisima „Naša ulica”, „Novi mir”, „Zvezda”, „Snob”, a 2005. godine objavljuje i prvi roman „Hirurg”, koji ulazi u izbor za nagradu „Nacionalni bestseler”. 2011. godine objavljuje svoj drugi roman, „Lazarove žene”, za koji dobija nagradu „Velika knjiga” i koji ulazi u najuži krug nagrada „Ruski buker”, „Nacionalni bestseler” i „Jasna poljana” za 2012. godinu.
Treći roman, „Bezbožna uličica”, u julu 2014 je objavljen u Moskvi (AST i Redakcija Jelene Šubine)
Trenutno živi i radi u Moskvi.

Njena proza je metaforična, mnogoslojna, puna skrivenog podteksta i šifrovanih poruka.
Roman „Lazarove žene” je priča o ljubavi, gubicima i ljudskoj genijalnosti. O uobičajenim pojmovima kao što su porodica, dom, sreća, ljubav Stepnova priča na novi, neočekivani način.

U ključu u kom je svojevremeno Lav Tolstoj pisao o svojoj „Ani Karenjinoj” (Tolstojevi „Dnevnici” i „pet izlaza iz neprijatnih situacija”), možemo iščitavati i ovaj savremeni roman. Pred nama je takođe pet izlaza, tj pet načina suočavanja sa životnim okolnostima (bezbrižnost, gordost, hrabrost, požrtvovanost, naivna poverljivost) iza kojih stoje tri žene. Te tri žene zapravo su predstavnice tri istorijske epohe ruskog XX veka: početak XX veka je Marusjino vreme (Lazar Lindt i Marusja se upoznaju 1918. godine), sredina XX veka je vreme kada Galočka Batalova postaje Galina Petrovna, a sam kraj XX veka je Lidočkino vreme (Lidočka Lindt rođena je 1980). Ove tri žene objedinjuje lik naučnika, fizičara, Lazar Lindta, genija. U jednu ženu on sam je beskrajno, beznadežno zaljubljen, druga mu je supruga, hladna, nedostupna i duboko nesretna, a treća mu je unuka.

U susretu sa svojevrsnim hologramskim sklopom teksta (poigravanje sa upravnim i neupravnim govorom: upravni tekst se tka u osnovni, čime se dodatno budi čitaočeva pažnja; često je preplitanje sa drugim tekstovima, što kroz intertekstualnost (Svift, Hofman, Nabokov, Turgenjev), kroz skrivenu citatnost (Fet), javne citate (Faust, Gete), biblijsko-religiozne citate ili jezik i stil sovjetske štampe (brojne abrevijature)), iščitavamo stranice o ljubavi, izneverenim očekivanjima, komforu, genijalnosti, odnosu vlasti ka pojedincu… Međutim, sama kompozicija romana, sa svojim pomalo neočekivanim krajem, kao da nam nagoveštava, šapuće da je ovo roman zapravo o nečem drugom.

Naime, Lazarova unuka, takođe nadarena, ne bira Moskvu, Baljšoj teatar, slavu. Na njenoj vagi dva su tasa, i ona bez imalo sumnje u svoj izbor umesto dara izabira dom. Jednostavno, dom.
Pred nama je roman o životnim izborima svakoga od nas. Oni nikada nisu laki, nijedno vreme nije ne/pogodnije za odluke (čemu u prilog ide piščevo poigravanje sa temporalnim slojevima ovog romaneskog tkiva) i uvek, kakvi god da su, oni su naši. Naši lični izbori. Rečima same Stepnove: to je strašno. No, to i jeste sloboda.