Samanta Šveblin, SEDAM PRAZNIH KUĆA, priče
Samanta Šveblin stekla je status jedne od najharizmatičnijih spisateljica savremene hispanoameričke književnosti. Šveblin, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne.
I upravo u „zavodljivoj“ formi priče, i ovaj put autorka kreira zavodljivi put ka sedam praznih kuća, gde njeni junaci istražuju sopstvene strahove i granice između otuđenja i normalnosti. Narator je „zdrav razum koji razmatra lude ljude, ili ljude koji ozbiljno razmišljaju da se okrenu ludilu“, u širokom moru uznemirujućih atmosfera i šokantnog spektra senzacija koje se pojavljuju iz stranice u stranicu.
Već prepoznatljiva, napeta, suptilno nasilna i gotovo preteća svakodnevica koja se iz stranice u stranicu otvara poput fantastično-horornog lavirinta, u nagrađenoj knjizi priča “Sedam praznih kuća” još jednom potvrđuje autorkino umeće u stvaranju neponovljivih intenzivnih i klaustrofobičnih atmosfera njenih junaka koje čitaocima daruje uznemiravajući spektar senzacija pri svakom novom čitanju.
Sedam priča u ovoj knjizi, autonomne ali u stalnom tekstualnom dijalogu smele imaginacije, poput „sedam praznih kuća“ naseljavaju likovi koji istražuju strahote svakodnevice, seciraju svoje lične strahove ali i strahove drugih, ispituju „otuđenost normalnosti“ – postojanje granice između „normalnog“ i „izvanrazumskog“, ali isto tako ove priče autentičnim stvaralačkim pismom Samante Šveblin iznova problematizuju osnovne aspekte i more ljudskog postojanja: život i smrt, usamljenost i ljubav, porodicu i međuljudske odnose, kao i večno pitanje: Ko sam zapravo?
Autorkino poigravanje sa prostorima fantastičnog, i ovaj put potvrdilo je onaj epitet na koji smo mogli naići čitajući kritičke zapise o njenoj prozi – da je ovakav poetički izbor ustvari „bušilica između stvarnog i nestvarnog”, a kako i sama autorka navodi, u njenoj najnovijoj kolekciji priča želela je stvoriti jedinstven svet u kojem se sve priče „hrane jedna drugom”.
Tako, sve ove priče postaju deo velikog kataloga ljudskih strahova, želja i sputanosti u današnjem svetu u kojem je reč „normalno” samo rez koji svako društvo stvara za sebe, a egzistirajući u hibridnim prostorima krimi i horor priče, psihološkog trilera i dubinske drame ljudskih bića u stalnom unutrašnjem dijalogu sa samim sobom – na granicama stvarnog i fantastičnog, pružaju čitaocima neponovljivi užitak u kojem svaka priča i nema stvarni kraj, a pritom otvara mogućnost široke čitalačke imaginacije i zajedničke avanture sa Samantinim junacima, sa druge strane „ogledala“.
Samanta Šveblin (Buenos Ajres, 1978), jedna od najharizmatičnijih autorki savremene hispanoameričke književnosti i dobitnica više značajnih književnih priznanja, vrlo brzo osvojila je i srpsku čitalačku publiku.
Dodaj komentar