Close
Akcija!

V. G. Zebald: Campo Santo

1,320.00 RSD 999.00 RSD

Izdavač: Agora i Kulturni centar Novog Sada
Godina izdanja: 2020
Broj strana: 240
Pismo: latinica
Jezik: srpski
Povez: tvrd povez
Format: 21×14

21 na zalihama

Šifra proizvoda: 338 Kategorija: Product ID: 2397

Opis

U ovoj testamentarnoj zbirci od šesnaest eseja V. G. Zebalda, jednog od najboljih i
najpronicljivijih autora našeg doba, prisutne su sve njegove prepoznatljive teme – moć
sećanja i lične istorije, veze između slika u umetnosti i života, prisustvo duhova u mestima i
predmetima.

Četiri odlomka odaju počast mediteranskom ostrvu Korzici, kroz elegično tekstualno
tkanje između prošlosti i sadašnjosti. U „Malom izletu u Ajačo“, Zebald obilazi Napoleonovo
rodno mesto i razmišlja o nagoveštajima budućnosti tog velikog čoveka u njegovom
detinjstvu.

Inspiriran italijanskim grobljem, „Campo Santo“ je sanjarija o smrti, koja polazi
od nečitkih natpisa, veličine i ukrasa nadgrobnih spomenika i razvija se sve do krvlju
natopljene legende o Svetom Julijanu.

Zebald takođe ispituje kako dela Gintera Grasa i Hajnriha Bela otkrivaju „ozbiljne i
trajne deformacije u emocionalnom životu“ posleratnih Nemaca, kako se Kafkino zanimanje
za prisustvo duhova među smrtnicima odražava i u Zebaldovom pismu, te kako književnost
može predstavljati pokušaj restitucije za nepravde stvarnog sveta.

Vrtoglav u svojoj erudiciji, dostupan u dubokoj emociji, Campo Santo potvrđuje
Zebaldovo mesto pored Prusta i Nabokova, velikih pisaca koji opažaju nevidljive veze što
određuju naše živote.

„Da li je književna veličina i dalje moguća? Kako bi uzvišeni književni poduhvat
trebalo da izgleda? Jedan od retkih odgovora predstavlja delo V. G. Zebalda.“

Susan Sontag

„Ako ste mislili da je književni modernizam mrtav, varate se. Duh majstora kao što
su Kafka i Borhes živi u [delu] V. G. Zebalda.“

Wall Street Journal

REČ UREDNIKA

Campo santo je zbirka proze V. G. Zebalda koji je život izgubio u saobraćajnoj nesreći 14. decembra 2001. Neposredno pre toga objavljen je njegov roman Austerlic, a Zebald u tom trenutku još uvek nije počeo da radi na nekoj novoj knjizi. Postojalo je, doduše, jedno delo koje je ostalo nedovršeno: sredinom devedesetih, nakon objavljivanja Saturnovih prstenova (1995), Zebald je počeo da piše knjigu o Korzici, ali ju je onda stavio na stranu jer se okrenuo pisanju eseja i radu na Austerlicu.

Delovi tog korzičkog projekta od 1996. objavljivani su kao zasebni tekstovi na različitim mestima; jedan duži odlomak Zebald je 2000. godine iskoristio u svom obraćanju povodom književne nagrade „Hajnrih Hajne“ koju dodeljuje grad Diseldorf. Tekstovi su prvi put sabrani u ovoj knjizi i uređeni prema sledećem rasporedu: Mali izlet u Ajačo („…tokom dvonedeljnog odmora na Korzici“), Campo santo („Dan nakon što sam stigao u Pjanu…“), Alpi u moru („…jednog popodneva dok sam sedeo pored prozora u svojoj hotelskoj sobi“) i na kraju minijatura La cour de l’ancienne école.

Četiri pojedinačna teksta o Korzici zajedno čine jedan ipak nepotpun spektar koji ne može dokraja da predoči svu slikovitost nedovršene knjige, ali ovako sabrani zasebni delovi svakako se pojavljuju u novom svetlu i obasjavaju jedni druge. U Zebaldovoj zaostavštini, koja još uvek nije u potpunosti proučena i sređena, nema drugih književnih radova iz poslednjeg perioda stvaralaštva. Korzički projekt je poslednje, nezavršeno delo pisca čiji se život prerano okončao.

Drugi deo ove knjige pokazuje drugu piščevu stranu: Zebalda esejistu i kritičara. Dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, Opis nesreće [Die Beschreibung des Unglücks] (1985) i Jeziva domovina [Unheimliche Heimat] (1991), već su objavljene na nemačkom jeziku. Tu su i nešto kasnije napisane knjige Konak u seoskoj kući [Logis in einem Landhaus] (1998) i Vazdušni rat i književnost [Luftkrieg und Literatur] (1999), uz jedan esej o Alfredu Anderšu, koji je izazvao mnogo kontroverzi. Razvoj, koji je očit u ovim knjigama, odražava se i u trinaest hronološki poređanih eseja ove knjige.

Ovi eseji su prethodno bili objavljivani u naučnoj periodici, književnim časopisima i kao feljtoni, a sada su prvi put objavljeni kao zasebna knjiga. Rani naučni tekstovi – onaj najstariji, o Handkeovoj drami Kaspar, napisan je 1975 – nagoveštavaju Zebaldovo interesovanje za pisce (Peter Vajs, Žan Ameri) i teme (uništenje, tugovanje i sećanje), kojima će uvek iznova da se bavi u svom književnom radu, i koji će omogućiti da se prepozna razvoj njegove stilske individualnosti.

Tek kasniji eseji – o Ernstu Herbeku, Vladimiru Nabokovu, Francu Kafki, Janu Peteru Tripu i Brusu Četvinu – koji nastaju od devedesetih godina, istovremeno sa Zebaldovim proznim delima Vrtoglavica, Iseljenici, Saturnovi prstenovi i Austerlic, konačno će se osloboditi fusnota, zbaciti balast naučnih referenci i umesto toga naglasiti tipično zebaldovski ton.

U esejima Moments musicaux i Pokušaj restitucije, koje je iskoristio kao svoje govore prilikom otvaranja Operskog festivala u Minhenu i štutgartskog Literaturhausa 2001. godine, esejista se više ne može razlikovati od pisca.

U svom pisanju Zebald konačno ostvaruje ono što je izjavio u intervjuu sa Zigrid Lefler još 1993. godine: „Moj medijum je proza, a ne roman.“ Na kraju ove knjige nalazi se Zebaldov govor povodom prijema u članstvo Nemačke akademije za jezik i pesništvo. Tu nam govori o svom snu u kome je i on, kao nekada i Johan Peter Hebel, „razotkriven kao izdajnik svoje zemlje i prevarant“, te da zbog takvih zebnji, kako kaže, prijem u Akademiju smatra kao „neočekivanu potvrdu legitimiteta“.

Jedan drugi, možda ne tako neočekivan i svakako ništa manje častan oblik legitimnosti je prihvatanje Zebaldovih knjiga među širokim krugom čitalaca, kao i ozbiljnost s kojom se pristupa raspravi o njegovoj misli.

Sven Majer

BELEŠKA O AUTORU

G. Zebald (Winfried Georg Sebald; 1944, Vertah, Nemačka – 2001, Norfok, Engleska), studirao je nemački jezik i književnost u Frajburgu i Mančesteru. Od 1970. predavao je na Univerzitetu Istočne Anglije u Noriču u Engleskoj. Profesor evropske književnosti postao je 1987. godine.

Od 1989. do 1994. bio je prvi upravnik Britanskog centra za književno prevođenje. Najvažnija dela su mu Schwindel. Gefühle (1990; hrv. prevod Vrtoglavica, „Vuković & Runjić“, Zagreb, 2011), Die Ausgewanderten (1992; srp. prevod Iseljenici, „Paideia“, Beograd, 2011), Die Ringe des Saturn. Eine englische Wallfahrt (1995; srp. prevod Saturnovi prstenovi, „Plato“, Beograd, 2006), te posthumno objavljeni Austerlitz (2001; srp. prevod Austerlic, „Paideia“, Beograd, 2009).

Dobitnik je brojnih nagrada, uključujući književnu nagradu za fikciju Los Anđeles tajmsa, Berlinsku književnu nagradu, Nagradu „Literatur Nord“, Nagradu „Hajnrih Bel“ grada Kelna, Hajneovu nagradu i Bremensku književnu nagradu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. U martu 2002. posthumno mu je dodeljena Nagrada Nacionalnog udruženja književnih kritičara.

BELEŠKA O PREVODITELJKI

Sanja Karanović (1973, Bačka Palanka), diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za nemački jezik i književnost. Za prevod romana Korektura Tomasa Bernharda dobila je Nagradu „Miloš N. Đurić“ (2017). Radi kao profesor nemačkog jezika i bavi se prevođenjem.

Dodatne informacije

Težina 0.4 kg
Odlomak

CAMPO SANTO

Dan nakon što sam stigao u Pjanu krenuo sam putem koji me je iz sela odveo na strmu stazu punu jezivih krivina, oštrih zavoja i serpentina koja se preko gotovo uspravnih litica, obraslih gustim zelenim šibljem, spuštala sve do podnožja klanca koji se, nekoliko stotina metara niže, otvarao u zaliv Fikajola. Tamo dole, gde je i u posleratnom periodu jedna ribarska zajednica od možda dvanaest duša živela u neuglednim kućercima pokrivenim talasastim limom, od kojih su danas neki zakovani daskama, proveo sam pola popodneva pored nekoliko drugih turista koji su došli iz Marseja, Minhena ili Milana i, opremljeni hranom i raznim praktičnim stvarima za plažu, sedeli tu u paru ili porodično, na ravnomernom rastojanju jedni od drugih, i dugo sam ležao nepomičan kraj potočića čija je srebrno-beličasta voda, s onim dobro znanim žuborom koga se sećam iz neke daleke prošlosti, i sada, krajem leta, neprestano tekla niz poslednje granitne stepenice udoline i na plaži tiho predavala svoju dušu i nestajala. Gledao sam obalske lastavice koje su u neobično velikom broju kružile visoko iznad vatrenih litica, sa sunčane strane uplovljavale u senku, i iz senke ponovo izletale nazad u svetlost, i odjednom sam tog popodneva, koje me je ispunilo osećajem slobode i izgledalo kao da se u svim pravcima proteže u beskraj, i ja zaplivao prema pučini, s neverovatnom lakoćom, veoma daleko, čak toliko daleko da sam pomislio da bih jednostavno mogao samo da se prepustim i da otplutam u veče, i u noć. Ali, kad sam se konačno ipak okrenuo, slušajući onaj neobični nagon što nas vezuje za život, i zaplivao nazad prema kopnu koje je iz daljine bilo nalik nepoznatom kontinentu, plivanje mi je sa svakim sledećim zamahom postajalo sve teže, ali ne onako kao kad se pliva protiv struje koja me je dotad nosila; ne, pre mi se činilo kao da plivam uzbrdo, ako se tako može reći za vodenu površinu. Slika pred mojim očima kao da je izašla iz svog okvira, nakrivila se prema meni klateći se i trepereći, gornjom ivicom nagnuta nekoliko stepeni prema meni, donjom ivicom isto toliko udaljena. Pri tom mi se povremeno činilo da to što toliko zastrašujuće štrči pred mojim očima nije nikakav isečak stvarnog sveta, već zamrljani crno-plavi odraz sada već nesavladive unutrašnje slabosti, izvrnut na naličje. Još teže od plivanja do obale bilo je kasnije penjanje zavojitom stazom i skoro neprohodnim puteljcima koji su ponegde, u ravnoj liniji, spajali jednu krivinu s drugom. Iako sam hodao baš polako i sasvim ujednačeno, nogu pred nogu, meni je ubrzo, zbog popodnevne žege koja se nakupila u stenama, počeo da se sliva znoj sa čela, a krv u vratu pulsirala mi je kao kod guštera, kojih je bilo svuda na mom putu, kad stanu ukočeni od straha. Prošlo je dobrih sat i po vremena dok se ponovo nisam popeo do Pjane i nalik nekom ko savladava umeće levitacije, takoreći u bestežinskom stanju, nastavio sam putem između poslednjih kuća i vrtova i duž zida iza kojeg se nalazi komad zemljišta gde stanovnici mesta sahranjuju svoje mrtve. Bilo je to, kao što se ispostavilo kada sam prošao kroz gvozdenu kapiju čije su šarke zaškripale, jedno od onih prilično zapuštenih mesta kakva u Francuskoj nisu retka i gde se pre stiče utisak da se radi o arealu u rukama lokalne vlasti namenjenom za profano uklanjanje otpada ljudskog društva, nego o predvorju večnog života. Među grobovima koji su se u nepravilnim, isprekidanim ili za pola stepenika pomerenim nizovima protezali duž suve padine bilo je mnogo onih koji su već utonuli u zemlju i bili delom prekriveni grobovima koji su iskopani kasnije. Nesigurno i sa izvesnim strahom koji i danas osećamo dok se približavamo mrtvima, prelazio sam preko napuklih podnožja i okvira grobnica, ispomeranih nadgrobnih ploča, urušenih zidova, raspeća ispalog iz postolja i izobličenog od rđe, olovne urne, ruke anđela – nemih fragmenata grada napuštenog pre mnogo godina, i nigde grma ili drveta da raskrile svoju senku, nigde tuja ili čempresa, poput onih kakvi se inače često sade na južnjačkim grobljima, bilo za utehu, bilo kao znak žalosti. U prvi mah sam zaista pomislio da je na tom polju mrtvih u Pjani jedini znak sećanja na prirodu koja će, kao što se uvek nadamo, trajati još dugo nakon našeg svršetka, veštačko cveće u ljubičastoj, lila i ružičastoj boji koje francuska pogrebna preduzeća, sa očiglednim simpatijama, izrađuju za svoju klijentelu od svile ili najlonskog šifona, od šareno oslikanog porcelana ili od žice i lima i koje, umesto da bude znak trajne ljubavi, predstavlja očigledan dokaz da na kraju svojim mrtvima od svekolike lepote života ipak ne nudimo ništa sem najjeftinije zamene, uprkos svim uveravanjima u suprotno. Tek kada sam pažljivije pogledao oko sebe primetio sam korov, grahoricu, timijan, belu detelinu, hajdučku travu i kamilicu, ovsulju i urodicu, i mnoge druge meni nepoznate trave koje su oko kamena izrasle u prave herbarijume i minijaturne pejzaže, delom još uvek zelene, delom već suve, i mnogo lepše, pomislio sam, od takozvanog ukrasnog grobljanskog bilja kakvo su prodavali nemački cvećari i koje se obično sastojalo od nekoliko strukova vreska, patuljastih četinara i dana-i-noći uvek istog oblika, zasađenog u besprekornu, čađavocrnu zemlju, strogo geometrijski raspoređeno, kako ga još uvek nerado vidim u svom sećanju na sada već daleko detinjstvo i mladost u podnožju Alpa. Ali na groblju Pjane, između tankih stabljika cveća, travki i klasja, tu i tamo je neki od dragih pokojnika gledao iz jednog od onih ovalnih portreta u sepiji sa finim pozlaćenim okvirom kakvi su se do šezdesetih godina postavljali na nadgrobne spomenike u mediteranskim zemljama: plavokosi husar u mundiru sa visoko zakopčanom kragnom, devojka koja je umrla na svoj devetnaesti rođendan i čije su lice gotovo izbrisali sunce i kiša, muškarac kratkog vrata s kravatom vezanom u debeli čvor, koji je do 1958. bio službenik kolonijalne vlasti u Oranu, mali vojnik s nakrivljenom beretkom na glavi koji se iz džungle vratio kući teško ranjen nakon uzaludne odbrane utvrđenja kod Dijen Bijen Fua. Na nekim mestima korov je već pokrio zavetne ploče od poliranog mermera koje se nalaze na novijim grobnicama, a na većini njih stoji samo kratak natpis regrets ili regrets éternels ispisan uredno zakrivljenim slovima za koje bi se moglo pomisliti da ih je ispisalo neko dete pomoću šablona za slova. Regrets éternels – kao skoro sve fraze kojima izražavamo osećanja prema onima koji su otišli pre nas, tako i ova nije bez dvosmislenosti, jer ne samo da se ispoljavanje večne neutešnosti ožalošćenih ograničava na apsolutni minimum, već, kad se bolje razmisli, ona zvuči skoro kao neka vrsta naknadnog priznanja krivice mrtvima, kao neka neuverljiva molba za oproštaj onima koji su pod zemlju otišli pre vremena. Jasna i bez ikakve dvosmislenosti izgledala su mi jedino imena samih pokojnika, neka od njih su, kako po svom značenju, tako i po zvučnosti, bila toliko savršena kao da su oni koji su ih nekada nosili još za života bili svetitelji ili glasnici nekog dalekog sveta kog je iznedrila naša čežnja za višim i koji su se ovde zadržali samo nakratko, kao gosti. Ipak, ni one koji su nosili imena Gregorio Grimaldi, Anđelina Bonavita, Natal Nikoli, Santo Santini, Serafino Fontana i Arkanđelo Kazabjanka, u stvarnosti nije zaobišlo ljudsko zlo, ni sopstveno, ni zlo drugih ljudi. Još jedna neobičnost groblja u Pjani, koja mi se tek postepeno otkrivala dok sam prolazio između grobnica, počivala je na činjenici da su mrtvi ovde sahranjivani prema pripadnosti određenom klanu, pa su tako Čekaldi ležali pored Čekaldija i Kvilikini pored Kvilikinija, ali taj stari raspored grobnica, zasnovan na samo desetak imena, odavno se povukao pred modernim načinom uređivanja grobalja gde je svako sam i svako dobija mesto samo za sebe i svoje najbliže, mesto koje najtačnije odgovara meri njegovog bogatstva ili stepenu njegovog siromaštva. Iako se u malim korzikanskim opštinama nigde ne može govoriti o raskošnom bogatstvu grobne arhitekture, čak i na groblju kakvo je ovo u Pjani postoji nekoliko grobnica sa zabatima u kojima su oni imućniji našli konačno odmorište primereno svom imetku. Nešto niži društveni sloj predstavljaju sanduci u obliku sarkofaga izrađeni od granitnih ili betonskih ploča, u zavisnosti od imovinskog stanja onih koji u njima počivaju. Na mestima gde su sahranjeni mrtvi iz još nižeg sloja kamene ploče leže sasvim na zemlji. Oni koji nemaju sredstava čak ni za takvu ploču moraju da se zadovolje tankim okvirom ispunjenim šljunkom, tirkizne ili ružičaste boje, dok puki siromasi imaju tek limeni krst poboden u golu zemlju ili krst od grubo zavarenih cevi, možda premazan bronzom za peći ili obavijen zlatnom vrpcom. Na taj način i groblje Pjane, mesta u kome su doskora živeli samo manje ili više siromašni, ne oslikava ništa drugo do nekropole naših velikih gradova gde se nejednaka raspodela zemaljskog bogatstva ispoljava na svim nivoima društvene hijerarhije. Najmasivniji kamen po pravilu se stavljao na grobove najbogatijih, jer se tu najviše strahovalo da bi uskraćeni potomci mogli da potražuju ono bez čega su ostali. Masivni kameni blokovi koji su, sa samoobmanjujućim lukavstvom, stavljeni na njihove grobnice zbog sigurnosti, pretvoreni su, naravno, u spomenike dubokog poštovanja. Takav trošak svakako nije neophodan kada umre jedan od naše braće iz nižeg sloja, koji u trenutku smrti možda ništa drugo ne može da nazove svojim sem odela u kome ga sahranjuju, pomislio sam dok sam s najvišeg reda grobova, preko groblja Pjane i srebrnih krošnji maslina s one strane zida, gledao na zaliv Porto koji je blistao dole u daljini. Ono što me je tada, na tom odmorištu mrtvih posebno iznenadilo, bila je činjenica da nijedan od nadgrobnih natpisa nije bio stariji od šezdeset ili sedamdeset godina. Razlog za to otkrio sam nekoliko meseci kasnije u jednoj studiji posvećenoj neobičnim prilikama na Korzici, krvnoj osveti i razbojništvu.

Recenzije

Još nema komentara.

Budite prvi koji će napisati recenziju “V. G. Zebald: Campo Santo”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *