Kada pomislim na knjigu, kao pojam i kao neuhvatljivi predmet, ozarim se pri pomisli šta nam sve donostsi ili može doneti u životu. Putujete svetom i vremenom, ulazite u socijalne strukture u kojima vam ne bi na pamet palo da ćete ući. Knjiga je čudesan prostorni dodatak našim bićima, knjiga je mogućnost da budete više nego što vam je zadato. Ono što budi u vama radost i kada je natopljeno suštom tugom.
Kada pak pomislim na status knjige u Srbiji, ovde i sada, ne mogu da ne osetim setu. Bilo bi lepo reći nešto lepo, ali stvarnost u poslednjih trideset godina, kada je reč o izdavaštvu, dakle proizvodnji i promociji knjige, njene mogućnosti da dopre i bude važna za veliki broj ljudi, je više neggo tužna. Brojevi nam pokazuju da je broj novih naslova od 1989. pa do 2019. godine pao sa 14,5 hiljada u SFRJ na 3 do 4 hiljade u Srbiji (ukupno 7-8 hiljada u svim zemljama bivše nam zemlje), dok u ostalim ozbiljnim državama u svetu taj broj raste. Kao što rastu i brojevi digitalnih i audio knjiga, koje su kod nas apsolutno zanemarljivi izuzetak.
Nove dečije knjige, recimo, u Švedskoj i Turskoj, za posledljih 10 godina su sa hiljadu uvećane na dve hiljade naslova, a kod nas o tome šta čitaju deca i učenici kao da nikoga nije briga. Kao da oni neće postati budući čitaoci. A i neće, ako ih škole ne uvedu u tu Svetu tajnu čitanja, kao što su nekada uvodile naše generacije. Što bi stari rekli, ostaće „slepi kod očiju“. Druge države usred ovog digitalnog doba, na različite načine nastoje da izoštre fokus pažnje ka knjizi, kao zalogu vlastite budućnosti.
Nije teško primetiti da država koja nema strategiju da je čitanje važno, stavlja pod veliki znak pitanja i sopstvenu važnost, a nakon toga i sopstveno postojanje.
Nenad Šaponja
Dodaj komentar