Close
#11 KNJIGA KOJE PREPORUČUJEMO

Ukoliko se odlučite da posetite ovogodišnji sajam knjiga u Beogradu, možete nas pronaći u Areni Hale 1 od 20. do 27. oktobra. Već 17 godina, izdavačka kuća Agora neguje prave književne vrednosti objavljujući relevantna dela, kako domaćih, tako i stranih autora. Za Vas smo pripremili izbor od najboljih 11 knjiga naše izdavačke kuće. Naše knjige su večne. 

Knjige po sajamskim cenama možete naručiti uz BESPLATNU BRZU DOSTAVU na vašu adresu za narudžbine preko 1500 din!

#1 Vladimir Pištalo: Značenje džokera

Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja.

„Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i o surovu priču o Mostaru, Pištalovom tom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu.

Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj.

A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena.

S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece.

S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“.

Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem.

Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života.

Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom.

#2 Nagib Mahfuz: Deca naše ulice

ROMAN

Deca naše ulice je roman koji nudi razvijenu alegorijsku sliku mita o stvaranju sveta i širenju grada kao univerzalne metafore civilizacije. U minuciozno razrađenom pentaptihu Nagib Mahfuz, ovenčan 1988. Nobelovom nagradom za književnost, otkriva nam svoje poimanje istorije čovečanstva kao utopijske fantazije o izgubljenom raju. 

Opisujući politiku kao centralnu osu ukupne ljudske prakse, autor nas dovodi do smele i, za mnoge, grešne misli da su sve religije jednake. Nauka je naslednica vere u neizvesnoj potrazi za savršenim modelom svetskog poretka. 

Povest našeg šora, tog svetog jajeta iz kog se legu novi i novi krajevi grada, ciklična je: izabrani pojedinac ulazi u svet nasilja i razvrata i trijumfuje u borbi protiv nepravedne sile. Vreme prolazi, svet opeva spasiteljeve podvige, ali za boravlja lekciju i nanovo tone u nasilje i razvrat. 

Deca naše ulice su epopeja s porukom da nepravdi mora doći kraj, kao što posle noći dolazi dan. Ovim filozofskim romanom Mahfuz postavlja pred nacionalne vođe sa sredine dvadesetog veka pitanje da li žele da stvaraju društvo pravde i slobode ili bede, iznude i mafijaških klanova. 

Zbog ovog romana Nagib Mahfuz je bio žrtva atentata od čijih posledica je nekoliko godina kasnije i umro.

#3 Jevgenij Vodolaskin: Dom i ostrvo ili Instrument jezika

PROZA

Podeljena u pet tematskih celina, knjiga koja se nalazi pred nama može se čitati kao uzbudljivi kolaž životnih epizoda iz piščeve biografije upotpunjen sa četiri dodate priče i obimnim intervjuom pisca koji jeste „magični kvadrat“ o životu, jeziku, istoriji i književnosti.

U ovoj fluidnoj knjizi višestruko nagrađivanog ruskog autora, čiji se književni opus često dovodio u vezu sa prepoznatljivim glasovima Nabokova i Eka, Reči i Bića koegzistiraju i neprimetno prelaze jedno u drugo stvarajući kompilaciju tekstova o piščevom životu, uspomenama na porodicu, prijatelje i naučnike, ali i o teškim sećanjima na najtragičnije dane života pod opsadom Lenjingrada, koje dopunjuju promišljanja o moći jezika, govora i reči, i tako oblikuju neponovljivi komad o tokovima Istorije.

Pretendujući da bude autentičan, autor ove tekstove imenuje kao non-fiction iskušavajući čitaoca da se zapita o njihovoj verodostojnosti, jer oni predstavljaju upravo ono što su za pisca i Život i Priča – jedna velika Neizvesnost i „zagonetka smisla“.

Segmenti ove knjige pojavljivali su se u različitim vremenima i različitim uslovima; neki od njih ranije nisu uopšte zabeleženi jer su vodili „slobodne usmene egzistencije“. Povezujući ih pod jednim naslovom – Dom i ostrvo ili Instrument jezika, pisac je osetio da ova „mala kolekcija nije bez unutrašnje dramaturgije“. 

Uokvirena pričom o Puškinskom domu na čijem čelu je bio naučnik svetskog glasa – Dmitrij Sergejevič Lihačov, zahvaljujući čijim intervencijama kod tadašnjih vlasti Puškinski dom postaje Dom i Ostrvo, oaza stvaralačke atmosfere, ova knjiga napisana je kao autentična autobiografija i priča o unutrašnjoj drami Duše, ali i kao poetički dnevnik koji svedoči o tome da „granica između čoveka i teksta nije toliko jaka kao što se ponekad može činiti“.

#4 Alis Manro: Ljubav dobre žene

PRIČE

Velike, pokretne, duboke – ovo su priče koje produžavaju granice fikcije potvrđujući

dominantne tematske okvire Alis Manro: ljubav i smrt, strast i izdaju, nadu i haos skrivene u dubokim prostorima ljudskih želja. I ovaj put, kroz uzbudljive narative osam dugih priča, autorka stvara i čuva izvestan osećaj neprekidnosti u grozničavim kovitlacima iskustva i zajedničke „krivice“ svakog pojedinca.

Otvarajući vrata „golom životu“, ova proza egzistira između misterije, „priče o ubistvu“, i otvorenih pitanja o porodičnim odnosima, seksualnosti, ali i životnom bivstvovanju žene. Svaka protagonistkinja se u ovoj zbirci, na svoj način, suočava sa trenutkom izbora pre nego što njen život poprimi čvrst, ustaljeni oblik. Ali svaki izbor nosi sa sobom cenu, cenu koja se u svetu

Alis Manro doživotno otplaćuje i izbor pretvara u bol, bol koji je „hroničan”… Nećeš ga osećati svaki minut, ali retko koji dan će proći bez njega.

„Majstorski… čudesno detaljno i zapanjujuće istinito, životopisno… A. Manro pokazuje razumevanje ljudske prirode daleko dublje nego što je većina nas obično u stanju da shvati…“The Wall Street Journal

„Blistava… emotivno rastrzana… A. Manro napada velike teme – ljubav i smrt, strast i izdaju, nadanja i razočarenja – nepretenciznom prozom bogatom detaljima.“ The San Diego Union-Tribune

„Njene priče nas ostavljaju zamišljenima nad tajnom magije, koja je samo njena.“The Washington Times

„Koliko god trezveno i autoritativno pripovedala o strasti i gubitku, priče u ovoj zbirci su najenigmatičnije do sada, a njihova neprozirnost povremeno kao da ukazuje na nešto blisko nadi.“  The New Yorker

„Zadivljujuća i nepredvidljiva… Alis Manro je ne samo jedan od najvećih svetskih pisaca, nego i jedan od najsmelijih koji bez straha istražuje tegobne istine ženskog iskustva.“ Fransin Prouz, Elle

„Njena proza je sakupljanje informacija visokog reda kojima hrani potrebu čitaoca za saznanjem, ali nikada ne narušava ili degradira suštinsku misteriju koja je izvor svake velike umetnosti…“ Chicago Tribune

#5 Ralf Elison: Nevidljivi čovek

ROMAN

Priča o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. Kada dobije stipendiju za koledž namenjen crncima, doživljava poniženje od strane belaca i upoznaje dekana koledža, crnca, koji s prezirom gleda na probleme svoje sabraće. Utehu ne pronalazi ni kada ga prognaju iz koledža, niti u religiji (čiji je propovednik, ispostavlja se, kriminalac), niti u politici (gde biva upleten u frakcionaške sukobe unutar levičarskog pokreta, a potom i u rat sa pripadnicima crnačkog nacionalističkog pokreta). 

U knjizi se osuđuje američko društvo iz sredine XX veka koje svojim građanima ne nudi trajne ideale, niti obezbeđuje institucije kroz koje bi ih ostvarili. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti“ ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. 

Isto tako, ukazuje se na paradoks da koliko god crnci bili vidljivi kao rasna grupacija, kao pojedinci su u svakodnevnom funkcionisanju društva bili potpuno nevidljivi (u datom periodu američke istorije). U doba svog objavljivanja, roman je snažno odjeknuo u američkom društvu, u kojem se rađao građanski pokret Afroamerikanaca, dok su u isto vreme postojale oaze rasne segregacije i netrpeljivosti. Knjiga je ovenčana Nacionalnom književnom nagradom 1953. 

Simbolistički postupak u ovom romanu, po priznanju samog Elisona, potiče o T.S. Eliota i njegove poeme Pusta zemlja. Pisac je to delo prvi put pročitao još kao student i odmah ga je zadivilo stapanje njegove dve velike strasti, muzike i književnosti. Elison je u ovoj poemi video džez muziku pretočenu u reči i kasnije je često isticao da je od Eliota naučio kako se slika rečima i tehniku improvizacije, koju je do tada sretao samo u džezu.

Knjiga je odmah po objavljivanju dočekana s pozitivnim prikazima u najuglednijim književnim časopisima. Sol Belou je za prvi roman do tada malo poznatog autora napisao da predstavlja „briljantnu individualnu pobedu, dostignuće… koje dokazuje da među našim savremenicima ima istinskog herojskog kvaliteta“, dok su drugi kritičari roman odmah označili kao neosporno klasično delo književnosti XX veka. 

U anketi magazina Tajm ovaj roman uvršten među 100 najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005.

#6 Vladimir Pištalo: Tesla, Portret među maskama, roman

Roman „Tesla, portret među maskama“ u Srbiji ostvario nezabeležen uspeh – nakon NIN-ove nagrade i Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, ušao je u čitanke za osnovnu školu i gimnaziju, objavljen je sa uspehom u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a u SAD je doživeo tri izdanja, kao 11. prevod ovog dela na neki od stranih jezika. 

Preveden je na 16 jezika (engleski, ruski, francuski, makedonski, češki, poljski, bugarski, slovački, slovenački, mađarski, rumunski, turski, grčki, italijanski, malajalam i arapski).

Krajem 2011. godine pojavilo se i specijalno zvučno izdanje u interpretaciji glumca Petra Božovića, a 2015. zvučna knjiga i na engleskom jeziku, koju je za američke čitaoce/slušaoce pročitao poznati glumac L. J. Ganser. Ove godine Discovery Channel koji se prikazuje na svim kontinentima pripremio je i novu, ambicioznu dokumentarnu seriju o Nikoli Tesli „Tesla’s Death Ray“. Kao autor najčitanijeg romana o Tesli intervjuisan je i srpski pisac Vladimir Pištalo. 

Najzanimljivija i najjasnija priča o Tesli, dosad ispričana.

Svet se manje promenio od Platona do Teslinog rođenja nego od Teslinog rođenja do njegove smrti. 

Teško je ne biti fasciniran pričom o istorijskom iskoraku  od homerskog guslara do letenja na plavom zraku energije – za samo jedan ljudski vek!

Ovaj roman kombinuje fresku i ikonu, sagu i intimu. Teslina biografija je nadahnuta hronika jedne od najvećih promena u ljudskoj istoriji, u nekoliko zemalja, na dva kontinenta. Povest o Tesli je priča o povesti epohe. 

Metro ispod grada i reklame na krovovima, njegova su dela. Čaplinov skitnica Šarlo je podsećao na njega kad je kopao rovove. Federsen, Fric Langov gospodar Metropolisa, je opet – bio on. Ludi naučnik sa njegovim kalemovima u filmu o Frankenštajnu je bio on. Besprekorno obučeni aristokrat sa zaliscima koga je igrao Bela Lugoši je, po svojoj eleganciji i maniru, bio on. Zar nije on, pre Bretona, osluškivao geomagnetski puls Zemlje? Zar nije Orson Vels plašio ljude njegovim zrakama smrti?

Pred čitaocem je, dakle, najubedljivija biografija jedinog gromovnika među ljudima.

#7 Lori Mur: Okorelost

PRIČE

Lori Mur je danas jedna od najuticajnijih američkih književnica, a njena najnovija zbirka priča Okorelost jeste prvo delo ove spisateljice koje se pojavljuje na srpskom jeziku. Njene priče plene neverovatnom moći samog pripovedanja.

Ključno obeležje kratkih proza Lori Mur je humor. To neveselo mesto kakvo Amerika u poslednje dve-tri decenije jeste, ona predstavlja bez ulepšavanja ali zato jezikom koji težinu egzistencije razbija ironičnim opaskama, zapažanjima o apsurdnosti vaskolikog postojanja, smehom kome ne mogu odoleti ni njeni likovi, a ni čitaoci. Taj smeh nije previše glasan, kratak i eksplozivan, već onaj kome se vraćamo kao poslednjem utočištu, kad sve ostale pametne i velike parole, verovanja i principi izblede.

Njeni junaci su mahom visokoobrazovani, srednjeklasni i nevisoke emocionalne inteligencije, koju nisu stigli da razviju jer su se bavili dubokim mislima o spoljašnjoj i unutrašnjoj politici svoje zemlje, dok su osmišljavali svoj porodični život na Srednjem zapadu jer im se činilo da je to ispravno, i da ima smisla. Sve dok nisu shvatili da smisla nema, da su razvedeni, u dugovima, nasukani na vlastite snove o sredovečnosti.  Predstavlja ih Lori Mur kao nemoćne da krenu napred, previše gnevne zbog čestog osvrtanja unazad, dok pribegavaju zaklonima od novih veza, donatorskih večera, prizivanja duhova i bivših sopstvenih veličina. I kako onda da im ne preostane smeh?

I tajna radost zato što njihova malobrojna deca ipak poseduju mudrost, makar u zametku, kakvu oni nisu imali, da razmrse to klupko odanosti kontraproduktivnoj tradiciji, i strasti koju ova guši, ali koja uporno tinja. Amerika će ponovo biti velika, jer su joj deca verna? Zapisi o američkom životu Lori Mur taj deo ipak ostavljaju otvorenim.

#8 Klaris Lispektor: Legija stranaca

PRIČE

Jedan od osnovnih motiva Klarisinih priča i romana jeste čudesni trenutak ličnog preobražaja. Baš onda kada celo biće za to sazri, junacima njenih dela dešavaju se naizgled slučajni susreti, otkrovenja, hazardi, koji, iako bi, naizgled, prošli ispod radara kakvog velikog narativa, zapravo podstiču na onaj pokret koji menja sve. Zbirka Legija stranaca posuta je upravo takvim trenucima.

Otvara je mala devojčica koja u silnom profesoru krupnih ramena, pričom o blagu, „razvezuje crne snove o ljubavi”, slične onima koje je on u njoj jutrima izazivao. A jedna druga devojčica, u pripoveci koja zatvara zbirku, mora najpre proći, preko jednog malenog pileta, kroz sve razorne i surove sile prve žudnje, kako bi mogla otići iz detinjstva i postati „hindu princeza koju u pustinji čeka njeno pleme”.

Čitav svet koji ispisuje Klaris Lispektor nalikuje usnama devojčice Ofelije iz priče koja daje naslov zbirci, suvim usnama koje upućuju hitni zov. Protagonisti priča najednom, iz naizgled uspavanog unutrašnjeg sveta, otkrivaju da žele(…), da im je nužna ona razarajuća želja od koje svaki pravi život počinje.

U ovoj zbirci, pred nama su događaji usled kakvih u naše, naizgled uređene vrtove, nahrupi čitava legija stranaca. I to strano neminovno mora postati deo organizma i preobraziti ga.”

Ova zbirka neverovatnih priča još jednom potvrđuje zašto je Klaris Lispektor često nazivana „brazilskim Kafkom”. To poređenje proističe iz najznačajnije njene srodnosti sa autorom Preobražaja: njihovo pisanje ne liči baš ni na jedno drugo.

Pojava dela Klaris Lispektor i sama je, u književnosti na portugalskom jeziku, jedna od tih tačaka sa koje nema povratka i koja otvara nešto u potpunosti novo.

#9 Samanta Šveblin: Sedam praznih kuća

PRIČE

Već prepoznatljiva, napeta, suptilno nasilna i gotovo preteća svakodnevica koja se iz stranice u stranicu otvara poput fantastično-horornog lavirinta, u nagrađenoj knjizi priča Sedam praznih kuća još jednom potvrđuje autorkino umeće u stvaranju neponovljivih intenzivnih i klaustrofobičnih atmosfera njenih junaka koje čitaocima daruje uznemiravajući spektar senzacija pri svakom novom čitanju.

Sedam priča u ovoj knjizi, autonomne ali u stalnom tekstualnom dijalogu smele imaginacije, poput „sedam praznih kuća“ naseljavaju likovi koji istražuju strahote svakodnevice, seciraju svoje lične strahove ali i strahove drugih, ispituju „otuđenost normalnosti“ – postojanje granice između „normalnog“ i „izvanrazumskog“, ali isto tako ove priče autentičnim stvaralačkim pismom Samante Šveblin iznova problematizuju osnovne aspekte i more ljudskog postojanja: život i smrt, usamljenost i ljubav, porodicu i međuljudske odnose, kao i večno pitanje: Ko sam zapravo?

Autorkino poigravanje sa prostorima fantastičnog, i ovaj put potvrdilo je onaj epitet na koji smo mogli naići čitajući kritičke zapise o njenoj prozi – da je ovakav poetički izbor ustvari „bušilica između stvarnog i nestvarnog”, a kako i sama autorka navodi, u njenoj najnovijoj kolekciji priča želela je stvoriti jedinstven svet u kojem se sve priče „hrane jedna drugom”.

Tako, sve ove priče postaju deo velikog kataloga ljudskih strahova, želja i sputanosti u današnjem svetu u kojem je reč „normalno” samo rez koji svako društvo stvara za sebe, a egzistirajući u hibridnim prostorima krimi i horor priče, psihološkog trilera i dubinske drame ljudskih bića u stalnom unutrašnjem dijalogu sa samim sobom – na granicama stvarnog i fantastičnog, pružaju čitaocima neponovljivi užitak u kojem svaka priča i nema stvarni kraj, a pritom otvara mogućnost široke čitalačke imaginacije i zajedničke avanture sa Samantinim junacima, sa druge strane „ogledala“.

#10 Vladimir Pištalo: Milenijum u Beogradu

ROMAN

Izdavačka kuća AGORA je od 2009. objavila šest izdanja romana Milenijum u Beogradu, Vladimira Pištala. Ovaj roman je preveden francuski, nemački, italijanski, makedonski, bugarski, mađarski, slovenački, slovački i arapski jezik. U svim zemljama imao je odličan odjek kod publike i kritike.

Posebno je primećen u Francuskoj, gde se našao u najužem izboru (medju 5) za nagradu Femina za prevedene strane romane na francuski, medju vise od 700 naslova. Što je još važnije , kritička recepcija knjige je odlična, pa se za nekoliko meseci pojavilo 30-ak tekstova o ovom romanu u svim najznačajnijim francuskim dnevnim i književnim listovima. Pema informacijama od Pištalovog francuskog izdavača Febus (Phébus), tiraž ove knjige (2000 primeraka) je vrlo brzo rasprodat.

Većina prikaza ističe da je u pitanju „visoka“ ratna književnost i nezaobilazna knjiga za razumevanje devedesetih u Srbiji. U pariskoj knjižari „Le Divan“, ovaj roman preporučuju kao „osetljiv i žestok, ironičan i tačan, halucinantan i liričan, upravo čaroban portret Beograda, grada rođenog u jednom snu“.

Milenijum u Beogradu je mozaički napisan roman gde se, kao što naslov naznačuje, gradi portret grada, isto koliko i jedne generacije u njemu. Beli grad je čudesan, prosanjan i proklet, a generacija koja liči na njega, uhvaćena je kroz grupu petoro prijatelja.

Ovo je roman, između ostalog, i o ljubavi. Pre svega onoj prema Beogradu, gradu gde je grupa mladih odrasla, mitskom Beogradu: “Sanjao je kako se ulicama šetaju anđeli, a na prozorima žene otresaju jastučnice pune konfeta”. Zatim, tu je i međusobna ljubav članova te grupe: Borisova strast prema Zori, Milanova prema Irini… Međutim, kada dođe početak rata, 1991, te ljubavi ne mogu da prežive.

Milenijum u Beogradu nije roman pisan po pravilima, niti je hronika ratnih godina: to je freska o ljudskom ludilu, čija je glavna žrtva – Beograd. Crpeći sa dalekih slovenskih izvora, prožet nadrealizmom, autor koristi sve registre da svome delu udahne duh grandiozne epopeje.

…knjiga koja oduzima dah svojom lepotom i poetskim kvalitetima, čiji je glavni junak srpska prestonica. 
– Le Magazine Literraire

Ovo je priča o noćnoj mori – Istoriji sa velikim I… Priča je kombinacija osvežavajućih kratkih poglavlja, gorkih scena iz stvarnosti, zvučnih ali i lirski nežnih… 
– La Nouvel Observateur

Autor retkog literarnog dara uspeva da dočara osećaj gubitka i bespomoćnosti stanovnika zemlje koja se rasula kao kula od karata. 
– Le Figaro

Jedinstven srpski glas, zvučan, urban i nov … srećni smo što smo našli tako pažljivog, veoma obrazovanog pisca sa ironičnom notom, koji jedinstvenim, često halucinantnim manirom opisuje poslednju dekadu 20 veka u gradu sa kojim se identifikuje: Beograd, to sam ja! 
– Le Monde 

I posle halucinatorne unutrašnje i spoljašnje destrukcije Beograda… vidimo kako grad još uvek uspeva da zadrži magične oblasti svog šarma, bogati spektar svojih boja.
Livre Hebdo

#11 Adil Ismat: Priče Jusufa Tadrosa

ROMAN

Pred čitaocem se otvaraju stranice romana koji je, kao sasvim autentično književno ostvarenje savremene egipatske literature nagrađen Medaljom Nagiba Mahfuza za književnost.

Priče Jusufa Tadrosa roman je egipatskog književnika Adila Ismata (1959). Glavni junak romana, Kopt Jusuf Tadros, praktično monološkim pripovedanjem prenosi priče o svom životnom i umetničkom stasavanju i sazrevanju, o odnosima sa roditeljima i sestrama, o svojim emotivnim iskustvima, o odnosu prema Bogu i crkvi, usput gradeći živopisnu sliku života po gradovima i varošicama egipatske provincije u periodu od šezdesetih pa sve do danas, tokom koje je Egipat doživeo velike ekonomske i društveno-političke promene propraćene dubokim krizama.

Iako se Ismat preko svog protagoniste, običnog čoveka, ali neobično nadarenog i strastvenog slikara, dotakao društvenih, političkih i verskih događaja tokom perioda od pola veka, kao i atmosfere koja je sve to pratila, ovo je najpre roman o umetnosti, o umetničkom stvaralaštvu i stvaralačkom činu, kao i o odnosu društva prema umetnosti i umetnicima. Kako sâm autor često ističe, ovaj roman je posvećen njegovom sopstvenom umetničkom iskustvu i stasavanju, izazovima i mukama koje je lično iskusio.

„Intimno sa istančanim detaljima… Esmat pronicljivo pripoveda neverovatnu priču o borbi i čežnji.“ – Arab News

„Iskreni prikaz pogoršanja situacije egipatskih hrišćana i njihovo otuđenje u sopstvenoj zemlji dirljivo je i napisano sa velikom osećajnošću.“ – Žiri za dodelu Medalje Nagiba Mahfuza za književnost

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *