Close
Promocija pesničke knjige Nenada Šaponje

Pozivamo Vas na promociju knjige Nenada Šaponje
SILAZIM U TIŠINU TEGA BAČENE KOCKE

U okviru Manifestacije „Antićevi dani“ i programa „Šta radi laureat
Promocija knjige prošlogodišnjeg dobitnika Nagrade „Miroslav Antić

PETAK, 15. MART
18.00 Likovni salon Kulturnog centra Novog Sada, Katolička porta 5
Šta radi laureat

Učestvuju: Nenad Šaponja, autor, i Saša Radojčić, kritčar
Program vodi: Alen Bešić

esej iz knjige:

Nenad Šaponja

TEZE O NESIGURNOSTI

#1

Poezija je sam život. Njegova najdublja pulsacija. Ona prenosi ono što se do kraja ne može shvatiti, ali što se može savršeno osetititi. Ona je ono što mi stvarno i najdublje jesmo, ono na šta u huku svakodnevice prolaznog vremena ne stižemo da obratimo pažnju. Na sebe i na svoju suštinu. Proza je priča od ovog sveta, jednostavna u svojoj samorazumljivosti životnih slika, poezija je ono dublje i dalje, hod po oblacima. I zato je opasna za onoga koji je stvara. Kada hodate po oblacima, lako možete propasti. Za razliku od proze, s kojom ste skoro uvek, sa obe noge na zemlji, prava poezija vam ne garantuje ništa sigurno. Osim lepote, naravno.

#2

Poezija je opasna, jer mora da se živi. Ali ne makar kako – u prividu sigurnosti – već uvek na ivici. Na ivici saznanja, na ivici postojanja, na ivici drugog i na ivici sebe. A nisi siguran ni šta je drugo, a još manje ko si ti. Lako je oponašati ono što se kaže. Reci ono što se ne može reći! Uradi ono što se ne može – budi ravnopravan sa zlom, a bez zla u sebi! Pobedi zlo, a ne dozvoli mu da te dotakne.

#3

Nesigurnost je naše prirodno stanje. Veština života je da naučite da balansirate. Statičnost je smrt. U svakom smislu. I simbolična i stvarna. A što se tiče zla, ono je čovekovo svakodnevno iskušenje. S jedne strane, morate da se borite da ne postanete deo njega. S druge strane, ono je i stalna pretnja vašoj egzistenciji. Dakle, svakim danom živimo u nesigurnosti i u borbi.

#4

Pesnička knjiga uvek je sasvim jednostavna priču o nevidljivim stranama našeg bića, ona je pokušaj da se kroz pesničke slike dođe do autentične umetničke stvarnosti rođene s one strane vidljivog. Ona je povod čitaocu za razgovor sa samim sobom, za razmatranje vlastitih životnih granica, bilo u smislu njihove spoznaje ili saznanja, ili pak markiranja sveta zla čiji se opasni igrokaz odvija svakodnevno pred našim očima.

#5

Sažetak našeg sveta nigde nije bolje zabeležen nego u pesničkom govoru koji je vrhunac umetničke percepcije sveta. Zato i čitamo poeziju. Naše biće na malom prostoru dobija neverovatno mnogo životne i estetske energije. Ako je u pitanju prava poezija, pred nama se uvek otvara bljesak nepatvorene suštine. Magija otkrivanja, jednako kao i magija osvajanja i pripadanja.

#6

Ljudski život je poezija. Zato i treba da je slavimo kada je prepoznamo da jeste. Problem sa poezijom, kao i sa istinom uostalom, jeste što mnogo toga što nije poezija predstavlja nam se da jeste. I onda čovek mora da otkriva za sebe, šta jeste, a šta nije. A kako su mnogi lenji, često ono što jeste, zauvek ostane mimo njihovog vidokruga. Žive u svetu koji nije. Zaborave ili zanemare poeziju vlastitog života.

#7

Jedno od ključnih pitanja saznanja, jeste pitanje vlastitih granica. Gde vi jeste, a gde počinju drugi. S druge strane, živimo u dinamičnom svetu čija jedina stalnost u promeni, a sve naše definicije i sebe i drugog, kao sve definicije uostalom, teže statičnosti. Zato nam uvek i nije lako razumeti kako (nekad) „isto“, može postati „drugo“. Često je to nerazumevanje u ljudskim životima uzrok velikih problema, pa i tragedija.

#8

“Ništa” itekako postoji. To što ga ne možemo opipati i videti ne znači da ga nema. Kao i toliko drugih stvari. No, za razliku od tih drugih stvari koje mogu da nas ispunjavaju, „ništa“ je stalna opasnost koja nas prazni, guta i poništava. Ono što mi možemo u našim životima jeste da se trudimo da prepoznajemo taj zjap ničeg i da budemo oprezni.

#9

Sami mi smo najmanji sadržalac sebe. Samo to je tek početak priče. Borimo se za “nešto” koje gradimo u sebi i oko sebe, a “ništa” nas svakodnevno vreba. Mi svakodnevno i bez svoje volje učestvujemo u toj utakmici između dobra i zla.

#10

U ogledalu ne vidimo sebe, već odraz, varljivu prikazu u kojoj nema našeg bića. Sa ljudima je drugačije, svakodnevno manje ili više ulazmo u interakcije sa tuđim magnetnim poljima, ogledamo se u tuđim očima. U određenoj meri prodiremo u drugog, kao što i to drugo ulazi u nas i ta interakcija često od nas čini potpunija i jača bića. A često nas, zlo drugog urušava, uzima nam dušu kao u nekom magijskom ritualu.

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *