Close
5 knjiga koje su obeležile prethodnu godinu

Vladimir Pištalo: ZNAČENJE DŽOKERA

Knjiga našeg istaknutog autora Vladimira Pištala  ZNAČENJE DŽOKERA govori u isto vreme o Srbiji i o Americi, o razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta, pojavila se nakon velikog uspeha kod nas i u svetu romana Tesla, portret među maskama (16 prevoda) i Milenijum u Beogradu (7 prevoda) i nedavno izašlog romana Sunce ovog dana, pismo Andriću, koji je za veoma kratko vreme postao ključan za razumevanje našeg Nobelovca.

O ovoj knjizi u tekstu „Knjiga o smehu“ Nenad Šaponja je napisao:

„Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja.

„Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i o surovu priču o Mostaru, tom Pištalovom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu.

Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj.

A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena.

S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece.

S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“.

Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem.

Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života.

Nagib Mahfuz: DECA NAŠE ULICE

Jedini Arapski pisac, dobitnik Nobelove nagrade.

Deca naše ulice je roman koji nudi razvijenu alegorijsku sliku mita o stvaranju sveta i
širenju grada kao univerzalne metafore civilizacije. U minuciozno razrađenom pentaptihu Nagib
Mahfuz, ovenčan 1988. Nobelovom nagradom za književnost, otkriva nam svoje poimanje
istorije čovečanstva kao utopijske fantazije o izgubljenom raju.

Opisujući politiku kao centralnu osu ukupne ljudske prakse, autor nas dovodi do smele i,
za mnoge, grešne misli da su sve religije jednake. Nauka je naslednica vere u neizvesnoj potrazi
za savršenim modelom svetskog poretka.

Povest našeg šora, tog svetog jajeta iz kog se legu novi i novi krajevi grada, ciklična je:
izabrani pojedinac ulazi u svet nasilja i razvrata i trijumfuje u borbi protiv nepravedne sile.
Vreme prolazi, svet opeva spasiteljeve podvige, ali za boravlja lekciju i nanovo tone u nasilje i
razvrat.

Deca naše ulice su epopeja s porukom da nepravdi mora doći kraj, kao što posle noći
dolazi dan. Ovim filozofskim romanom Mahfuz postavlja pred nacionalne vođe sa sredine
dvadesetog veka pitanje da li žele da stvaraju društvo pravde i slobode ili bede, iznude i
mafijaških klanova.

Zbog ovog romana Nagib Mahfuz je bio žrtva atentata od čijih posledica je nekoliko
godina kasnije i umro.

Vladimir Pištalo: TESLA, PORTRET MEĐU MASKAMA

Jubilarno 10. izdanje

KNJIGA PREVEDENA NA VIŠE OD 16 SVETSKIH JEZIKA.

Najzanimljivija i najjasnija priča o Tesli, dosad ispričana.
Svet se manje promenio od Platona do TeslInog rođenja nego od Teslinog rođenja do njegove smrti.
Teško je ne biti fasciniran pričom o Istorijskom Iskoraku od homerskog guslara do letenja na plavom
zraku energije – za samo jedan ljudski vek!

Ovaj roman kombinuje fresku i ikonu, sagu i intimu. Teslina biografija je nadahnuta hronika jedne od
najvećih promena u ljudskoj Istoriji, u nekoliko zemalja, na dva kontinenta. Povest o Tesli je priča o
povesti epohe. Metro ispod grada i reklame na krovovima, njegova su dela. Čaplinov skitnica Šarlo je
podsećao na njega kad je kopao rovove. Federsen, Fric Langov gospodar Metropolisa, je opet – bio on.

Ludi naučnik sa njegovim kalemovima u filmu o Frankenštajnu je bio on. Besprekorno obučeni aristokrat
sa zaliscima koga je Igrao Bela Lugoši je, po svojoj eleganciji i maniru, bio on. Zar nije on, pre Bretona,
osluškivao geomagnetski puls Zemlje? Zar nije Orson Vels plašio ljude njegovim zrakama smrti?
Pred čitaocem je, dakle, najubedljivija biografija jedinog gromovnika među ljudima.

Jevgenij Vodolazkin: DOM I OSTRVO ili INSTRUMENT JEZIKA

NAJLIČNIJA KNJIGA „RUSKOG UMBERTA EKA“

Podeljena u pet tematskih celina, knjiga koja se nalazi pred nama može se čitati kao uzbudljivi kolaž životnih epizoda iz piščeve biografije upotpunjen sa četiri dodate priče i obimnim intervjuom pisca koji jeste „magični kvadrat“ o životu, jeziku, istoriji i književnosti.

U ovoj fluidnoj knjizi višestruko nagrađivanog ruskog autora, čiji se književni opus često dovodio u vezu sa prepoznatljivim glasovima Nabokova i Eka, Reči i Bića koegzistiraju i neprimetno prelaze jedno u drugo stvarajući kompilaciju tekstova o piščevom životu, uspomenama na porodicu, prijatelje i naučnike, ali i o teškim sećanjima na najtragičnije dane života pod opsadom Lenjingrada, koje dopunjuju promišljanja o moći jezika, govora i reči, i tako oblikuju neponovljivi komad o tokovima Istorije.

Pretendujući da bude autentičan, autor ove tekstove imenuje kao non-fiction iskušavajući čitaoca da se zapita o njihovoj verodostojnosti, jer oni predstavljaju upravo ono što su za pisca i Život i Priča – jedna velika Neizvesnost i „zagonetka smisla“.

Segmenti ove knjige pojavljivali su se u različitim vremenima i različitim uslovima; neki od njih ranije nisu uopšte zabeleženi jer su vodili „slobodne usmene egzistencije“. Povezujući ih pod jednim naslovom – Dom i ostrvo ili Instrument jezika, pisac je osetio da ova „mala kolekcija nije bez unutrašnje dramaturgije“.

Uokvirena pričom o Puškinskom domu na čijem čelu je bio naučnik svetskog glasa – Dmitrij Sergejevič Lihačov, zahvaljujući čijim intervencijama kod tadašnjih vlasti Puškinski dom postaje Dom i Ostrvo, oaza stvaralačke atmosfere, ova knjiga napisana je kao autentična autobiografija i priča o unutrašnjoj drami Duše, ali i kao poetički dnevnik koji svedoči o tome da „granica između čoveka i teksta nije toliko jaka kao što se ponekad može činiti“.

Adil Ismat: PRIČE JUSUFA TADROSA

Pred čitaocem se otvaraju stranice romana koji je, kao sasvim autentično književno
ostvarenje savremene egipatske literature nagrađen Medaljom Nagiba Mahfuza za književnost.

Priče Jusufa Tadrosa roman je egipatskog književnika Adila Ismata (1959). Glavni junak
romana, Kopt Jusuf Tadros, praktično monološkim pripovedanjem prenosi priče o svom
životnom i umetničkom stasavanju i sazrevanju, o odnosima sa roditeljima i sestrama, o svojim
emotivnim iskustvima, o odnosu prema Bogu i crkvi, usput gradeći živopisnu sliku života po
gradovima i varošicama egipatske provincije u periodu od šezdesetih pa sve do danas, tokom
koje je Egipat doživeo velike ekonomske i društveno-političke promene propraćene
dubokim krizama.

Iako se Ismat preko svog protagoniste, običnog čoveka, ali neobično nadarenog i
strastvenog slikara, dotakao društvenih, političkih i verskih događaja tokom perioda od pola
veka, kao i atmosfere koja je sve to pratila, ovo je najpre roman o umetnosti, o umetničkom
stvaralaštvu i stvaralačkom činu, kao i o odnosu društva prema umetnosti i umetnicima. Kako
sâm autor često ističe, ovaj roman je posvećen njegovom sopstvenom umetničkom iskustvu i
stasavanju, izazovima i mukama koje je lično iskusio.

 

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *