Do­ris Le­sing

Do­ris Le­sing spada u naj­značajnije bri­tan­ske pi­sce dru­ge po­lo­vi­ne XX ve­ka, dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2007. godinu, i, kako se kaže u saopštenju Nobelovog komi­teta, jeste „pisac epskog narativnog dara o ženskom iskustvu, koji sa skepticizmom, strašću i vizionarskom snagom posmatra civili­zaciju.”

Vizija globalne katastrofe koja primorava čovečanstvo da se vrati primitivnijem životu, posebno je privlačna za ovu autorku. U svo­jim knji­ga­ma, ona je obu­hva­ti­la ne­ke od naj­bi­tni­jih druš­tve­nih pro­ble­ma ovo­ga ve­ka – od ra­si­zma i fe­mi­ni­zma, pa do ulo­ge po­ro­di­ce i intimnih konflikata po­je­din­ca u sav­re­me­nom druš­tvu.

Umetničko stvaralaštvo je za nju bilo i ostalo strategija preispitivanja stereotipa i tabua, političkog angažmana i men­talnog zdravlja. Iako je ubra­ja­ju u vo­deće pos­tmo­der­ne fe­mi­nis­tki­nje, Do­ris Le­sing je u ne­dav­nim jav­nim nas­tu­pi­ma os­po­ri­la ova­kva „ide­ološka” čita­nja nje­nih dela…

Okarakterisana kao najklasičniji, i bez sumnje, najuspeš­niji britanski realistički pisac od Drugog svetskog rata naovamo, koji se doktrinarno bavi ljudskom prirodom u socijalnom okru­ženju, ona upravo kroz privid realističke priče nudi daleko više, dopire do metafizičkih istina o identitetu.

Do­ris Le­sing je rođena 22. oktobra 1919. godine, kao Doris Mej Tajler, u Kermanšahu u Per­si­ji (da­našnjem Ira­nu). Po­ro­di­ca joj se ubrzo od­se­li­la u Južnu Ro­de­zi­ju (da­našnji Zim­ba­bve), gde pro­vo­di de­tinj­stvo i po­hađa versku ško­lu ko­ju na­pušta u pe­t­na­es­toj go­di­ni. Izdržava se čuvanjem dece i radom na telefonskoj centrali. Još odmalena, bila je drugačija od ostale dece, i opisuje sebe iz toga perioda kao „dete kontraša” koje je najčešće izgo­va­ralo reči „E, neću!”.

Dva braka, troje dece i dva razvoda obeležila su njen po­ro­dični život. Kada se pridružila Komunističkoj partiji, udala se za nemačkog političkog aktivistu Gotfrida Lesinga, koji je kasnije postao ambasador u Ugandi. Posle drugog razvoda, na­sta­nila se u Londonu, 1949. godine, i radila nekoliko godina kao sekretarica, da bi se, posle uspeha prve dve knjige, profesio­nalno posvetila pi­sanju.

U književnosti je debitovala ro­ma­nom Tra­va pe­va (The Grass is Sin­ging), ko­ji je izašao 1950. go­di­ne. Već u ovom ro­ma­nu, ko­ji se ba­vi sa­mo­za­do­volj­nim fi­lis­tar­skim društvom be­lih do­se­lje­ni­ka u Južnoj Afri­ci, ot­kri­va se njen ve­li­ki književ­ni ta­le­nat. Sle­di romaneskni niz De­ca na­si­lja (The Chil­dren of Vi­olen­ce, 1952–69, odnosno romani Martha Quest, A Proper Marriage, A Ripple from the Storm, Landlocked i The Four Gated City), nas­ta­la kao re­zul­tat nje­nog od­ba­ci­va­nja tra­di­ci­onal­ne ulo­ge žene u druš­tvu i fler­to­va­nja sa ko­mu­nis­tičkim po­kre­tom. Po mno­go če­mu au­to­bi­o­gra­fska, ova se­ri­ja ro­ma­na pra­ti život Mar­te Kvest, nje­no odras­ta­nje u Južnoj Afri­ci, ra­nu uda­ju uprkos želji da vo­di dru­gačiji život od svo­je maj­ke, te od­ba­ci­va­nje bračnog živo­ta, odušev­lje­nje mar­ksis­tičkom ide­olo­gi­jom, a za­tim i pos­te­pe­nim uda­lja­- va­njem od nje.

Sa objav­lji­va­njem ro­ma­na Zla­tna be­ležni­ca (The Gol­den No­tebo­ok, 1962), Doris Lesing stiče svetsku slavu, a kri­tičari poči­nju da iden­ti­fi­ku­ju ovu autorku kao vo­dećeg fe­mi­nis­tičkog pis­ca. Ro­man pra­ti život književ­ni­ce Ane Vulf, ras­trza­ne između ra­zličitih ulo­ga ko­je ima kao su­pru­ga, lju­bav­ni­ca, pi­sac i po­li­tički ak­ti­vis­ta. Dnev­ni­ci ko­je vo­di u sves­ka­ma ra­zličite bo­je od­go­va­ra­ju ra­zličitim de­lo­vi­ma nje­ne ličnos­ti. Tek ka­da pre­trpi ner­vni slom i pot­pu­nu de­zin­te­gra­ci­ju, biće u sta­nju da ot­kri­je no­vu „ce­lo­vi­tost” o ko­joj piše u po­sle­dnjoj be­ležnici.

Te­mi pri­ti­sa­ka ko­ji­ma kon­for­mis­tička društve­na sre­di­na izlaže po­je­din­ca Le­sin­go­va se vraća i u sle­dećim ro­ma­ni­ma, Uput­stva za si­la­zak u pa­kao (Bri­efing for a Des­cent in­to Hell, 1971), Memoari preživele (The Memoirs of Survivor, 1974) i Le­to pre sum­ra­ka (The Sum­mer Be­fo­re the Dark, 1973), njenom još jednom remek-delu. Radi se o bolnoj i suštinskoj priči o ženi na životnom prelomu u četrdesetim. Surovo i sugestivno, duboko potresno i egzistencijalno, Lesingova u ovoj knjizi skida jednu po jednu masku svoje junakinje Kejt Braun. Težina iskustva, koja prati ovo utvđivanje granica vlastitog identiteta, prozreva besmi­sle­no­sti braka, prijateljstva, vere u stalnost, kao i u stvari za koje se ve­zujemo.

Kra­jem se­dam­de­se­tih i počet­kom osam­de­se­tih, Doris Le­sing se okreće isljučivo pi­sa­nju naučne fan­tas­ti­ke u se­ri­ji ro­ma­na Ka­no­pus u Ar­gu(Ca­no­pus in Ar­gos) koga sačinjavaju knjige Colonised Planet 5 (1979), The Marriages Between Zones Three, Four and Five (1980), The Sirian Edžperiments (1980),The Making of the Representative for Planet 8 (1982) i Documents Relating to the Sentimental Agents in the Volyen Empire (1983).

Re­alis­tičkom pi­sa­nju će se vra­ti­ti u ro­ma­ni­ma Dnev­nik do­brog komšije (Di­ary of a Go­od Ne­ig­hbo­ur, 1983) i Ka­da bi sta­ri mo­gli da… (If the Old Co­uld…, 1984), objav­lje­nim pod pse­udo­ni­mom Džejn So­mers (na­kon od­bi­ja­nja od više izda­vača) i sa ve­oma ma­lo pu­bli­ci­te­ta. No, ka­da je ot­kri­ven pra­vi iden­ti­tet pis­ca, nakon objavljivanja knjige Dnevnik Džejn Somers (The Diaries of Jane Somers, 1984), pod pravim autorkinim imenom, za­ni­ma­nje za ove knji­ge je na­glo po­ra­slo, i među kri­tičari­ma i među čitaocima.

Nakon romana Peto dete (The Fifth Child,1988), uzne­mi­rujuće knjige u kojoj izuzetno vešto sažima svoja dotadašnja te­matska interesovanja, mnogi kritičari dele mišljenje da je up­ravo ovaj roman možda najreprezentativniji za opus Doris Lesing.

Iza priče o bračnom paru, koji zgrožen hedonizmom engle­skog društva šezdesetih odlučuje da se povuče na selo i odgaja decu u idili domaćeg života, i čija idila traje sve dok se ne rodi peto dete, koje je sasvim drugačije, kao da potiče od neke druge ljudske rase, sledi bespoštedna kritika ušuškanog samoza­dovolj­nog druš­tva. Zastrašujuće konotacije romana otvaraju brojna pi­tanja o antropološkom besmislu društvenog fenomena poro­dice. Furiozni nastavak ovog romana, Ben u svetu (Ben, in the world, 2000), samo je uvećao broj pitanja koje čitaoci postavljaju sebi.

Iako u poznim godinama, Doris Lesing i u poslednjoj de­ce­niji objavljuje niz romana kojima i dalje intrigira čitaoace širom sveta – Opet ljubav (Love Again,1995), Mara i Dan (Mara and Dann, 1998), Najslađi snovi (The Sweetest Dreams, 2001), Priča o generalu Danu i Marinoj ćerci (The Story of General Dann and Mara’s Doughter, 2005), zaključno sa najnovijim romanima Ras­cep (The Cleft, 2007.) i Alfred i Emili, koji se pojavio maja 2008. godine i koji je već preveden na srpski jezik.

Značaj ovom književnom opusu daje i desetak knjiga priča, koje su objavljene i u nekoliko izbora, a najrepre­zentativniji su oni, tematizovani kao londonske i kao priče sa afričkim temama (African Stories, 1976; London Observed, 1992), zatim, nekoliko memoarskih – Ispod moje kože (Under My Skin, 1994), koja obuhvata autorkin život do 1949. godine i nakon koje sledi peri­od do 1962. godine, obrađen u knjizi Šetajući u seni (Walking in the Shade, 1996) – i esejističkih knjiga (pomenimo eseje na knji­ževne teme iz knjige Time Bites, 2004, kao i knjigu Tamnice koje smo izabrali da u njima živimo (Prisons We Choose to Live Inside, 1986)). Posebnu pažnju privlači knjiga o mačkama A posebno, mačke (On Cats, 2002), koja je više puta već objavljivana i svaki put dopunjavana, kao posebna „autobio­grafija” mačaka ko­je su je pratile tokom života.