Close
Čitamo li dovoljno ruske pisce?

RUSKA SAVREMENA KNJIŽEVNOST

Kod nas je ljubav prema ruskoj klasičnoj književnosti veoma izražena već skoro jedan i po vek. Čitajući ruske klasike, nekoliko generacija čitalaca sa našeg geografskog i istorijskog prostora je nalazilo utehu, obrazovanje, kulturnu razmenu, a ponekad i poistovećivanje kao potrebu za boljim razumevanjem istorijskih i društvenih prilika u slovenskom svetu.

Tako smo se, čitajući i živeći velika dela svetski poznatih i priznatih ruskih književnika i duhom približili „bratskom narodu“. Lako se (stoga) nametnula i ruska savremena književnost i postala priznata i poštovana od strane domaćih čitalaca. Nije isključeno da su generacije poštovalaca ruske klasične književnosti rado prihvatile i ruske savremene pisce čija dela dišu drugačijim ritmom od možda očekivanog.

U izdanju Agore možete čitati različite apekte savremene ruske proze, od kultnih knjiga o “vojniku Ivanu Čonkinu” Vladimira Vojnoviča, kojima su se smejale generacije , pa do najnovijih zvezda ruske književne scene poput Jevgenija Vodolaskina, Marine Stepnove, Pavela Krusanova, ili proslavljene autorke krimi žanra Aleksandre Marinjine. 

Za sve porudžbine preko 1600 din BESPLATNA BRZA DOSTAVA KURIRSKOM SLUŽBOM (na teritoriji Republike Srbije*).

Jevgenij VodolaskinJevgenij Vodolazkin (1964) poznati ruski prozni pisac je  autor proslavljenih romana Lavr (2013),  Solovjov i Larionov (2014), Avijator (2016) I Brizbejn (2019). Živi u Sankt Peterburgu. Knjiga Jevgenija Germanoviča Vodolazkina Dom i ostrvo ili Instrument jezika (Moskva, 2014), može se smatrati vrstom piščeve autobiografije.

Posle životnog iskustva u Ukrajini, u kojoj se rodio (u Kijevu), gde je sa najboljim ocenama završio studije Ruskog jezika i književnosti, završio je postdiplomske studije u Sankt Peterburgu, na Katedri za Staru rusku književnost (u Puškinskom domu), potom doktorirao i usavršavao se. Na čelu Puškinskog doma nalazio se čuveni naučnik svetskog glasa i vrhunski intelektualac, Dmitrij Sergejevič Lihačov.

Zahvaljujući njegovom autoritetu kod tadašnjih vlasti, Puškinski dom je bio Dom i Ostrvo, a istovremeno i oaza za naučnike koji su tamo radili. Zato je u Domu, na Ostrvu, vladala stvaralačka atmosfera. U njemu su bili omogućeni uslovi za postizanje vrhunskih rezultata i vrlo učestalog objavljivanja knjiga. Knjige su dobijale nagrade, a nagrade su obeležavane i proslavljane. Puškinski dom je ostrvo na kome je stalno vladala atmosfera rada, uspeha i praznika. De Es, kako su ga od milja zvali, kao čarobnjak je uspevao da, bez obzira na teške životne uslove u državi, u Domu obezbedi stvaralačke uslove. J. Vodolazkin je u Domu i ostrvu, koji je Instument jezika, postao naučnik visokog ranga i pisac izuzetnih romana, od kojih je svaki bivao nagrađivan mnogobrojnim visokim nagradama.

Jevgenij Vodolazkin – Dom i ostrvo ili instrument jezika

Najličnija knjiga „ruskog Umberta Eka“

Knjiga Jevgenija Germanoviča Vodolazkina Dom i ostrvo ili Instrument jezika (Moskva, 2014), može se smatrati vrstom piščeve autobiografije. 

Podeljena u pet tematskih celina, knjiga koja se nalazi pred nama može se čitati kao uzbudljivi kolaž životnih epizoda iz piščeve biografije upotpunjen sa četiri dodate priče i obimnim intervjuom pisca koji jeste „magični kvadrat“ o životu, jeziku, istoriji i književnosti.

U ovoj fluidnoj knjizi višestruko nagrađivanog ruskog autora, čiji se književni opus često dovodio u vezu sa prepoznatljivim glasovima Nabokova i Eka, Reči i Bića koegzistiraju i neprimetno prelaze jedno u drugo stvarajući kompilaciju tekstova o piščevom životu, uspomenama na porodicu, prijatelje i naučnike, ali i o teškim sećanjima na najtragičnije dane života pod opsadom Lenjingrada, koje dopunjuju promišljanja o moći jezika, govora i reči, i tako oblikuju neponovljivi komad o tokovima Istorije.

Pretendujući da bude autentičan, autor ove tekstove imenuje kao non-fiction iskušavajući čitaoca da se zapita o njihovoj verodostojnosti, jer oni predstavljaju upravo ono što su za pisca i Život i Priča – jedna velika Neizvesnost i „zagonetka smisla“.

Segmenti ove knjige pojavljivali su se u različitim vremenima i različitim uslovima; neki od njih ranije nisu uopšte zabeleženi jer su vodili „slobodne usmene egzistencije“. Povezujući ih pod jednim naslovom – Dom i ostrvo ili Instrument jezika, pisac je osetio da ova „mala kolekcija nije bez unutrašnje dramaturgije“.

Uokvirena pričom o Puškinskom domu na čijem čelu je bio naučnik svetskog glasa – Dmitrij Sergejevič Lihačov, zahvaljujući čijim intervencijama kod tadašnjih vlasti Puškinski dom postaje Dom i Ostrvo, oaza stvaralačke atmosfere, ova knjiga napisana je kao autentična autobiografija i priča o unutrašnjoj drami Duše, ali i kao poetički dnevnik koji svedoči o tome da „granica između čoveka i teksta nije toliko jaka kao što se ponekad može činiti“.

Jevgenij Vodolazkin – Solovjov i Larionov

Roman Solovjov i Larionov, Jevgenija G. Vodolazkina, takođe je jedan od najboljih savremenih ruskih romana. Prati sudbinu Rusije u njenom najtežem i najtragičnijem periodu – građanskom ratu. Istorijske
prilike i svetska politika doprineli su porazu belog pokreta, ali genijalni general Larionov, koji je simbol svih belih generala, uspeo je da preokrene poraz na bojnom polju u moralnu pobedu: organizovao je
spasavanje ogromnog broja ljudi koji su se pred crvenom armijom slivali na Krim.

Marina Stepnova – Lazarove žene

Pred čitaocima je roman koji se čita bez daha, sa bezbroj aluzija na velikane ruske literature poput Čehova, Tolstoja, Nabokova, Pasternaka… Tajni smisao hologramske prirode teksta zakodiran je u suptilnom planu romana što odiše metaforama, skrivenim podtekstom, šifrovanim porukama, dijalogom sadašnjosti sa prošlošću, spregom detalja prvog poglavlja sa poslednjim stranicama teksta. Bogatstvo leksike, raznovrsnost metafore, obraćanje pažnje na detalje i izvanredan ritam teksta upućuju čitaoca na ovaj roman kao jednu od najosobenijih knjiga savremene ruske proze. 

Dubinska slika Rusije XX veka ispričana je kroz povest o ljubavi, odnosno o mogućnosti ostvarenja ljubavi. Veliku porodičnu sage jednog vremena i jedne zemlje, Sovjetske Rusije, uokviruje ovaj roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Kroz metaforično i višeslojno tkivo teksta, u dahu bajke, iščitavamo danas bitne stranice o porodici, domu, ljubavi, sreći.

Marina Ljvovna Stepnova je jedan od najznačajnijih novih glasova savremene ruske proze. Rodjena je 2. septembra 1971. godine u Jefremovu, gradu u Tulskoj oblasti. Pisac, pesnik, urednik i saradnik časopisa, prevodilac sa rumunskog jezika. 1981. se sa porodicom seli u Kišinjev, gde tri godine pohadja filološki fakultet Kišinjevskog univerziteta, a zatim prelazi u Moskvu na Književni institut „M. Gorki”.

Vladimir Vojnovič –Neprikosnoveno lice (prvi deo)

Kultna knjiga kojoj su se smejale generacije
U predvečerje Drugog svetskog rata, avion u kvaru se spušta u malo rusko selo. Vojnik Ivan Čonkin dobija zadatak da ga čuva. U međuvremenu rat počinje, a on iako biva zaboravljen, uzrokuje kaskadu događaja, u kojima se remeti čitava oblasna birokratska hijerarhija, on sam dolazi u nemoguću situaciju da hapsi i drži zatočenu četu bezbednjaka, a čitava jedinica biva povučena sa fronta da njega uhapsi. Bezrazložno, jer on samo ispunjava povereni mu zadatak.

U nastavku, kaskadom događaja i Staljin i Hitler menjaju svoje ključne ratne odluke poneti monumentalnim dezinformacijama svojih tajnih službi, a u čijem je središtu upravo Čonkin.

Valdimir Vojnovič – Pretedent na presto (drugi deo)

Roman neverovatnih zapleta
Nakon bezrazložnog hapšenja, u prvom delu, vojnik Ivan Čonkin skoro ceo ovaj roman provodi u zatvoru, ali mreža događaja koji se pletu oko njega, biva monumentalna. On, tako, usred nemačke okupacije Rusije, biva ultrahumorno ogledalo odnosa pojedinca i kolektiva u jednom hiperbirokratizovanom sistemu.

Taj sistem počiva na doživotnom strahu, a njegova stvarnost je oblikovana potrebama birokratije .
Svojim genijalnim humorom Vladimir Vojnovič je načinio delo koje samo sobom ruši taj sistem. U pitanju je pandan Orvelovoj 1948-oj, ali kojem se smejemo do suza.
Neverovatan uspeh romana Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina (Neprikosnoveno lice) i njegovog nastavka Pretendent na presto, koji prate avanture „sovjetskog Švejka“, vojnika Ivana Čonkina doneo je svetsku slavu kako autoru Vladimiru Vojnoviču, tako i samom junaku. Kroz začudne doživljaje ovog crvenoarejca književno uverljivo, gogoljevski satirično, je razobličen jedan birokratski sistem koji je počivao na doživotnom strahu.

Čitaoci širom sveta, već nekoliko decenija se pitaju – šta se dalje dešavalo sa Čonkinom? Krajem 2007. konačno se pojavio i taj dugoočekivani treći deo trilogije u kome se Čonkin u periodu „hladnog rata”, od 1946. našao u Americi, nakon niza ratnih i poratnih avantura. Usput, sudbina staljinizma i samog Staljina, jednog od junaka ove knjige, biva malo „drugačije“ osvetljena nego u udžbenicima istorije.

Vladimir Vojnovič – Raseljeno lice (treći deo)

Čitaoci širom sveta, već nekoliko decenija su se pitali – šta se dalje dešavalo sa Čonkinom? Krajem 2007. konačno se pojavio i taj dugoočekivani treći deo trilogije u kome se Čonkin u periodu „hladnog rata”, od 1946. našao u Americi, nakon niza ratnih i poratnih avantura. Usput, sudbina staljinizma i samog

Staljina, jednog od junaka ove knjige, biva malo „drugačije“ osvetljena nego u udžbenicima istorije.

Više od dve, tri decenije nakon objavljivanja prva dva dela čuvenih romana Vladimira Vojnoviča ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA VOJNIKA IVANA ČONKINA i PRETENDENT NA PRESTO, autor je objavio i treći deo trilogije pod nazivom RASELJENO LICE. Njegov čudesni junak, Ivan Čonkin, čiji su doživljaji usred užasa Drugog svetskog rata, zasmejavali generacije čitalaca, u najnovijem nastavku, u periodu „hladnog rata“ od 1945. do 1991. živi u Americi! 

ladimir vojnovič

Sam autor kaže: „Čini mi se da sam zaslužio mesto u Ginisovioj knjizi rekorda. Ovaj roman, nastajao je skoro pedeset godina. 1958. godine je smišljen, a 2007. godine završen. Roman je bio zamišljen kao epsko, u vremenskim etapama stvarano književno delo, te otuda i naziv „Život i avanture vojnika Ivana Čonkina”. Svo vreme mene je, zapravo, oduševljavalo to što se niko, čitajući knjigu takvu kakva ona jeste, nije upitao – Avanture – to stoji, ali gde je tu život? (…) Neki čitaoci ubeđivali su me da je Čonkin tako dobar, da bi nastavak dela na tu temu bio izlišan, ali ja sam osećao da napisavši dve knjige o Čonkinu, ne mogu umreti a da ne završim i treću.”

 

Pavel Krusanov – Drugi vetar

Verodostojno ozvučiti snove! – mogao bi biti žanrovski etalon proze Pavela Krusanova, jednog od najintrigantnijih savremenih ruskih pisaca, koji je nakon romana Ujed anđela od ruskih kritičara dobio nadimak „Severni Pavić”.
U mnogočemu poseban, ovaj pripovedač uverljivo traga za slojevima metafizičkog u čoveku, iznoseći pred svoga čitaoca obilje različitih pripovedačkih postupaka. Vršeći restauraciju fragmenata izgubljenog vremena, on pokazuje kako je realni Peterburg sa svojim obdarenim junacima u istoj meri stvaran koliko i neki daleki predeli.

Aleksandra Marinjina – Umro sam juče

Tvrdi detektivski roman ruske književnosti!

Dvoje saradnika TV emisije Lice bez šminke nestaju posle eksplozije njihovog automobila. Kasnije, popularni TV voditelj Aleksandar Ulanov otkriva da postoji plan da se on ukloni i da je taj plan ugovorila njegova žena!

Policija neočekivano počinje da ispituje Ulanova zbog smrti gatare Inese. Anastasija Kamenska pokušava da razreši čvor koji povezuje ova dva zločina i nasilnu smrt TV zvezda i nestanak vračare.

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *