Moderni rečnici najčešće određuju novelu kao narativnu proznu formu nešto dužu od kratke priče a kraću od romana, pri čemu je uobičajena dužina između 50 i 100 strana (između 20 hiljada i 40 hiljada reči). Međutim, zavisno od metodološkog fokusa i osobenosti nacionalnih književnoistorijskih škola, pojmovi novele i kratkog romana s jedne strane, i novele i kratke priče s druge, uveliko su rasplinuti.
U literaturi i danas neretko provejava određenje nemačkih teoretičara devetnaestog veka, koji su novelu opisali kao narativno štivo neodređene dužine – od jedne do stotinu stranica – „usredsređeno na jedinstven napet događaj, situaciju ili konflikt koji vodi do neočekivanog preokreta i okončava se logičkim ali neočekivanim krajem”.
U svakom slučaju, podjednako na kratak roman, novelu ili kratku priču može se odnositi određenje američkog pesnika Stivena Vinsenta Beneta (1898 – 1943), koje je odavno ušlo i u antologije aforizama: „Kratka priča je nešto što može da se pročita za jedan sat i da se zapamti za ceo život.”
Knjiga „U voćnjaku, lastavice”, treće prozno ostvarenje Pitera Hobsa, koje je londonska izdavačka kuća „Fejber” objavila 2012. godine, nadovezuje se na roman „Smiraj kratkog dana” („Short Day Dying”, 2005) i zbirku priča „Celog dana mogao bih se vozati u šmekerskom plavom vozu” („I Could Ride All Day in My Cool Blue Train”, 2008). Bez obzira na to hoćemo li je odrediti kao novelu ili kratak roman, ovo je elegična ljubavna pripovest, knjiga o besmislenoj surovosti života, bezočnosti korupcije i iskupljujućoj snazi ljubavi.
Hobs je u stanju da do tančina predoči užas torture, podjednako kao i lepotu bašte, voćnjaka, vodopada ili planinskog masiva u severozapadnom Pakistanu. Upravo to su kvaliteti koji omogućuju da se ona pročita za svega nekoliko sati i da se potom dugo pamti.
Po završetku studija na Oksfordu, dvadesetdvogodišnji Hobs se 1997. godine spremao za početak diplomatske karijere kao službenik Forin ofisa na Bliskom istoku. Odlučio je da pre toga proputuje Pakistan, ali se tokom boravka u ovoj zemlji ozbiljno razboleo. Nekih desetak godina kasnije, u razgovoru za magazin “Granta”, izjavio je kako je bolest odredila svaku sekundu njegovog života tokom najvećeg dela te decenije.
“Kada ste ozbiljno bolesni” – rekao je tom prilikom – “to jedina priča oko koje se vrti vaš život. Mislim da je ta faza trajala tri godine, a tokom sledećih pet i dalje sam bio bolestan iako sam se postepeno oporavljao. Bolest je usamljenički fenomen, jer je patnja nešto kroz šta uvek prolazite sami. Ona postavlja mnoštvo ograničenja vašoj slobodi. Neko je rekao da je bolest strana zemlja u koju se uvek ide sam.
Zaista, postoji taj osećaj povezanosti bolesti i nekoga ko nastanjuje sasvim poseban svet sa ovim romanom koji je i sam smešten u jedan vrlo specifičan svet. Ono što je teško jeste kakao pisati sada, kada više nisam bolestan. Nikad mi nije palo na pamet da može nastati problem kada se potpuno oporavim, zato što bolest menja način na koji vidite svet i otvara vas za fundamentalno drugačije načine razmišljanja.”
Uskraćen za neke druge profesionalne izbore, Hobs je počeo da piše prozu i – kako neki kritičari primećuju – postao jedan od najupečatljivijih autora koji se u novije vreme bave fenomenom patnje, kako fizičke tako i duhovne. Njegov debitantski roman iz 2005. godine – po mnogo čemu eksperimentalan, a na prvi pogled najviše po tome što je napisan bez ijednog zareza – ušao je u najuži izbor za značajno britansko književno priznanje, nagradu “Vajtbred” za prvi objavljeni roman. To je storija o mladom metodističkom propovedniku u engleskoj pokrajini Kornvol, smeštena u 1870. godinu, roman zasnovan umnogome na autobiografskim motivima i porodičnoj istoriji, budući da su i otac i majka autora sveštenici verske zajednice Korniša.
Sa druge strane, knjiga “U voćnjaku, lastavice” ima formu “jednosmernog epistolarnog” štiva, pisma ili dnevnika upućenog voljenoj osobi, devojci po imenu Saba, koju je pripovedač tek nakratko upoznao kao dečak. Zbog nesmotrenog detinjeg sukoba sa njenim ocem, uticajnim političarom, ubrzo će uslediti njegov petnaestogodišnji hod po mukama. Dvadesetdevetogodišnji protagonista i narator ove pripovesti vraća se u rodno selo nakon što je u zatvoru, u uslovima teške torture, proveo petnaest godina. Fizički slomljen, on se postepeno oporavlja pod brižnim okom dobročinitelja Abasa, a motivaciju za opstanak nalazi u neumanjenoj sposobnosti za ljubav, te u sposobnosti za saživljavanje sa svetom prirode.
Hobsov oporavak od bolesti i njegovo izrastanje u čoveka od pera nesumnjivo odjekuju u knjizi o mladiću koji se vraća u život nakon petnaestogodišnje robije. Upravo to lično iskustvo knjizi daje težinu i verodostojnost.
U zapisu na koricama originalnog izdanja knjige “U voćnjaku, lastavice” libijski autor Hišam Matar primećuje da ovaj tekst “sadrži više svetlosti nego što se čini da je moguće”.
Kritičar Tod Vodička na ovo se nadovezuje konstatacijom da “Smiraj kratkog dana” gramatičkom oneobičenošću dočarava maglovitu i vlažnu ostrvsku atmosferu, dok nova knjiga, čija se radnja odvija u Pakistanu, čistom, ubojito jednostavnom prozom upućuje na bleštavilo visokog gorja ove azijske zemlje. Uz to, sam naslov knjige “U voćnjaku, lastavice” sadrži više zapeta nego celokupan Hobsov roman prvenac.
Kako primećuje Mirza Vahid u prikazu za londonski “Gardijan”, ovo je meditativna knjiga, prožeta upečatljivim čulnim iskustvima. “U njoj ima svetlosti, slobode lastavica, mirisa zemlje, boja vode i teksture ručno pravljene hartije po kojoj autor ispisuje svoju pripovest. Ali utisak nedovršenih storija” – primećuje ovaj kritičar – “odjekivaće još dugo nakon što čitalac uvidi da neće saznati ništa o daljoj sudbini Sabe ili piščeve porodice. “ Čitalac čak do kraja knjige neće saznati ime pripovedača.
To je onaj “logičan ali neočekivan kraj” o kojem su govorili nemački teoretičari devetnaestog veka.
“Ime mi nije bilo previše važno” – rekao je Hobs u jednom novinskom razgovoru. “Sa druge strane, veoma mi je stalo da pišući omogućim čitaocu da samostalno zamisli neku ličnost. Želim da oslikam lik kroz obrazac njegovih misli. Ne pripovedam o boji njegove kose, očiju ili kože. Želeo sam da knjizi udahnem kvalitet univerzalnosti, da je učinim nekom vrstom bajke.
Nastojao sam da pišem vrlo jednostavno, jer mislim da u ovom slučaju likovi i pejsaž iziskuju vrlo jednostavnu prozu. Želeo sam da knjiga bude uronjena u prirodni svet. Dobar deo radnje odvija se u rano jutro. Insistirao sam na tom osećaju mira i tišine.”
Sa bajkovitom koncepcijom knjige svakako ima veze i to što se Hobs, izuzev svega nekoliko stranica posvećenih talibanima i događajima posle napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, kao i jačanju islamskog fundamentalizma u Pakistanu, uglavnom drži podalje od političkih realija. Knjiga je svesno koncipirana kao štivo proizašlo iz pera čoveka koji veštinu izražavanja usvaja tek dockan u životu.
“Počeo sam da pišem priče oponašajući Borhesa i Itala Kalvina, a nema ničeg goreg od pokušaja da se imitiraju Borhes i Kalvino” – rekao je pisac u jednom intervjuu. “Moj izbor je u početku pao na ovu dvojicu pisaca jer čin pisanja kod njih izgleda kao zabava. Nisam bio od onih stvaralaca koji su čitali Turgenjeva, Dostojevskog ili Prusta i onda pomislili – ovo me podstiče da i sam budem pisac. Ali Borhes i Kalvino su se poigravali rečima i formom, i njih je lako imitirati na loš način. No ubrzo sam otkrio da i sam imam o čemu da pišem – delimično kao rezultat moje bolesti – i da imam vlastite ideje o tome kako treba pisati.”
Srpski čitalac ima neobično preimućstvo da pri susretu sa bliskoistočnim poimanjem dobra i zla, usuda i ljubavi, nagoveštenim u Hobsovoj knjizi, otkrije upečatljiv paralelizam sa orijentalnim ambijentom dočaranim u romanu jednog klasika domaće književnosti. Osornom i vlastoljubivom Sabinom ocu po svemu odgovaraju nedodirljivi hadži Duhotina i podmukli Džemal Zafranija iz Selimovićeve “Tvrđave”, kao što neproračunatom detinjem revoltu pripovedača Hobsove knjige – gestu koji ga je koštao slobode – odgovara pravedni gnev i nepromišljeni ispad Selimovićevog naratora Ahmeta Šaba. I jednom i drugom liku svojstvena je neiskvarena, nevina, istočnjački fatalistička odanost pravdi, ali i bezuslovna posvećenost ljubavi.
To što i Hobsov i Selimovićev protagonista istrajavaju u naklonosti prema devojci iz drugog staleža, odnosno vere, predstavlja hibris koji će ih obojicu baciti u dugotrajnu nemilost. Najzad, poput Mula Ibrahima iz Selimovićevog romana, za koga je pomoći ucveljenome predstavljalo sevap, Abas iz Hobsove pripovesti oličenje je blagorodne, meditativne orijentalne naravi, za koju je gostoprimstvo svetinja.
Eruptivna snaga pravdoljubivosti što s vremena na vreme raspiruje plamen promena i žrtvovanjem razvrgava okove, poput čina Tunižanina Muhameda Buazizija koji je 2011. pokrenuo Arapsko proleće, fatalističko bekstvo u kontemplaciju pred svetom posrnulim u porok, meraklijsko uživanje kraj šedrvana, u senovitim baštama, sa osećajem za najtananije damare prirode, sve su to obrisi jedinstvenog civilizacijskog pogleda na svet, naporednosti koje s čuđenjem otkrivamo u delima dva prostorno i vremenski naizgled udaljena pisca.
Aleksandar Bjelogrlić
Dodaj komentar