Vladimir Pištalo
DUŠU SU EMIGRANTI DONELI
Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio:
– Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.
Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta.
Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima.
Vidim kako čitač dlana Desan gleda u nerazumljivu žvrljotine na dlanu Duška Simića i izjavljuje:
– Ovako nešto nisam nikad video.
U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina.
Vidim ga, nešto starijeg, kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce.
Čekao je da ga puste da ide u Ameriku.
Bio je loš đak
U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka dečaka kao što je on. Za njega bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara.
Nesuđeni automehaničar je kasnije postao američki akademik. Taj akademik je ponavljao:
– Slučaj je lirična sila.
Sebe je doživljavao kao kunića iz laboratorije istorije. Staljin i Hitler su mu se rukovali nad kolevkom. Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Sreli su se u Njujorku jednog avgustovskog dana 1954 godine. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara, filozofirali, pili, išli na večere. Tajms Skver je upalio svoje reklame. U Evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodisnjak izašao iz pravila. Osetio je moć džokera. Okruživala ga je velika razobručenost. Grad je bio prevelik za jednog boga ili djavola.
I sebe i Ameriku učio je od pesnika.
– Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika. – zapisao je.
Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, se pretvorio u urbanog američkog pesnika. Za njega, jednostavnost je metafizika. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija.
O odnosu kritičara prema sebi je rekao:
– Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten.
Vidim ga kako prima nagrade, Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku.
***
Jednom sam sa Čarlijem šetao Njujorkom: Njujork je izgledao kao zaustavljeni vatromet. Upitao sam ga:
– Boston je osnovan sa namerom da bude grad na brdu, hrišćanska zajednica bolja nego ijedna pre. Ali Njujork nije. Osnovali su ga Holandjani u isključivo komercijalne svrhe, pa ipak je pun srca i duše. Kako to?
– Emigranti – odgovorio je on. – Emigranti su je doneli.
Jedan od tih emigranata je i Čarls Simic. Njegova iznenadjujuća, poetična, nadrealistička Amerika je – srpska Amerika
(iz rukopisa nove knjige Vlaidmira Pištala, ZNAČENJE DŽOKERA koja će se u toku marta pojaviti iz štampe)
Dodaj komentar