Close
Jedna od glavnih favorita za Nobelovu nagradu – Džamejka Kinkejd

ČAROBNI UVIDI U MISTERIJU ZVANU ŽIVOT

Dugogodišnja Agorina autorka – DŽAMEJKA KINKEJD bila jedan od glavnih favorita za ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost što je još jedna potvrda izuzetne vrednosti dela ove književnice.
Raduje nas da je više nego zasluženu pažnju Nobelovog komiteta privukao pisac tako snažnog glasa i briljantnog stila koji se hvata istovremeno najtežih i najbližih tema čovekovom stvarnom biću.

Dubinski uvidi u misteriju zvanu život, u njenim knjigama su vidjeni kroz brojne povesti koje rasvetljavaju različite vrste stalnih sukoba koji prožimaju članove porodice – majklu i ćerku, pre svega, a zatim i bračne partnere. Govore o mržnji i ljubavi izmedju najbižih.

Pitanje koje stalno lebdi oko junaka, jeste ono koje se duboko tiče i samog čitaoca – šta je suština ljubavi? Plivajući u ništavilu koje mirno počiva s onu stranu ljudskih života, Džamejka Kinkejd nam pokazuje kako se gledaju stvari iza stvari.

Izdavačka kuća AGORA do sada je objavila četiri njene prozne knjige: zbirku priča Na dnu reke i tri romana – Gle sad onda, Lusi i Autobiografija moje majke, a trenutno je u pripremi i knjiga Moj brat.

U nastavku možete pročitati više informacija o samoj autorki, kao i o njenim knjigama, uz posve zanimljiv intervju ove istaknute književnice, sa kojom ćemo, baš kao i u njenim knjigama, uživati u pravim vrednostima književne umetnosti.

BIOGRAFSKA BELEŠKA O DŽAMEJKI KINKEJD

Rođena kao Elejn Poter Ričardson 1949. u Sent Džonsu na Antigvi, gdje je provela djetinjstvo i završila osnovnu školu pod britanskim kolonijalnim sistemom, Džamejka Kinkejd je sa 17 godina otišla u Njujork i radila naredne tri godine kao dadilja, što će joj kasnije poslužiti kao tematsko polazište za roman Lusi (1990).

Uskoro je dobila stipendiju za Frankonija koledž u Nju Hempširu, ali se nakon godinu dana vratila u Njujork, shvativši da je „prestara da bude student“, te se zaposlila kao novinar u jednom časopisu za mlade i promijenila ime u Džamejka Kinkejd.

Taj simbolični gest joj je omogućio, kako sama ističe, „da uradim neke stvari koje, kao osoba od prije, nisam bila u stanju, jer sam na plećima nosila preveliko breme“. Ratosiljavši se „tereta“ prošlosti, počela je da piše.

Tada je svojim člancima za Village Voice i Ingenue privukla pažnju čuvenog urednika New Yorker-a Viljema Šona, koji je zaposlio u ovom prestižnom časopisu i ohrabrio da počne ozbiljnije da se bavi literarnim stvaralaštvom.

„On mi je ukazao na to“, reći će Džamejka Kinkejd, „da su moje misli, moj unutrašnji život, način na koji ih organizujem, jako važne. Da su, u stvari, književnost.“ Upravo će na stranicama New Yorker-a 1978. godine svjetlo dana ugledati „Djevojčica“, prva u nizu poetskih proza od kojih će kasnije nastati zbirka Na dnu reke.
Prva knjiga Džamejke Kinkejd Na dnu reke pojavila se 1983. godine, u vrijeme kada je, za razliku od plodonosnih sedamdestih godina XX stoljeća, vladala oskudica autentičnih i kvalitetnih ostvarenja pisaca afro-američkog porijekla.

Uz Gloriju Nejlor, čiji je roman prvenac Žene Bruster Plejsa osvojio „National Book Award“ te iste godine, Kinkejd se očitovala kao jedan od novih glasova koji su nagovijestili prijeko potrebnu revitalizaciju suvremene afro-američke proze.

Nakon toga slijede romani: Eni Džon (Annie John, 1983), Mestašce (A Small Place, 1988), Lusi (Lucy, 1990), Autobiografija moje majke (The Autobiography of My Mother, 1996), Moj brat (My Brother, 1997), Gospodin Poter (Mr. Potter, 2002), Gle sad onda (See Now Than, 2012) koji su samo potvrdili mišljenje kritike da je Džamejka Kinkejd danas vjerovatno najznačajnija anglofona spisateljica porijeklom sa Kariba, dok se njeno pismo, koje nije ni potpuno feminističko, niti afrocentrično, doživljava kao jedinstveno u mnogoglasju moderne karipske, odnosno američke književnosti. Trenutno živi u Vermontu i predaje kreativno pisanje na univerzitetu Harvard.

O knjizi AUTOBIOGRAFIJA MOJE MAJKE

Zula Klodet Ričardson, čija je majka bila Karibljanka, a otac škotsko-afričkih korena, odrasta kao siroče bez majke u porodici očeve pralje. Osuđena na samoću i uskraćena za ljubav, ona je dete koje se naslađuje putenošću, jarkim bojama, upečatljivim mirisima, svilenkastim teksturama.

Obljubiće je još kao učenicu, kasnije će se upustiti u strasnu vezu sa jednim lučkim radnikom, a udaće se za engleskog doktora, čija je prva žena navodno otrovana. Ali Zulina želja da sazna sve o životu svoje majke pretvara se u opsesiju.

Sklapajući portret žene koju nikada nije videla, zamišlja kako se ona upoznala sa njenim ocem, zamišlja njen mogući život i osećanja, doživljavajući je kao pripadnicu rase u nestajanju… i traži istovremeno vlastito mesto na toj izmaštanoj slici, u ovom, verovatno najraskošnijem i najtajanstvenijem romanu Džamejke Kinkejd – omamljujućem, iznimnom, i veličanstvenom umetničkom delu o rasi, seksu i ljubavi.

Suptilnom, poetskom meditativnošću, neprestano ispitujući granice između samoće i porodice, ljubavi i mržnje, crnaca i belaca, kolonijalizma i kolonizovanih, Kinkejd lucidnom jezičkom bujicom osvetljava Zulin tragično jalovi život. Rezultat tog napora jeste jedna očaravajuća pripovest, raskošne imaginativnosti i zvučnih biblijskih kadenci, koje se očituju kao suprotnost naratorkinoj emocionalnoj strogosti i egzistencijalnoj osami.

O knjizi NA DNU REKE

KNJIGA O NEUHVATLJIVIM STANOVNICIMA FIZIČKOG SVETA

Suočen sa zbirkom priča Na dnu reke čitalac, gotovo neosetno, biva prinuđen da počne drugačije posmatrati kako znani mu fizički svet, tako i njegove neuhvatljive stanovnike opisane u ovoj poetskoj prozi. Glas Džamejke Kinkejd, najynačajnije karipske autorke,  katkad je naivno kapriciozan, a opet i biblijski uverljiv, dok pripoveda o onome što delom je upamćeno, a delom izmaštano. Sirovo sećanje autorke na detinjstvo provedeno na Karibima – na porodicu, običaje, tropske pejsaže – pročišćeno je i transponovano kroz osoben stil i viziju. 

Kinkejd navodi svoje čitaoce da iznova promisle o snažnoj povezanosti majke i deteta, lepoti i razornosti prirode, strujanju energije između muškog i ženskog, važnosti običnih predmeta – kuće, šolje, olovke. Preobražavajući naš ljudski oblik i naše okruženje, ovi nam prozni medaljoni, na potpuno neočekivan način, saopštavaju nešto što ranije nismo znali, niti slutili.

Čim je objavljena 1983. godine, prva knjiga Džamejke Kinkejd Na dnu reke našla se u najužem izboru za PEN/ Foknerovu nagradu, a osvojila je Morton Darwen Zabel Award, koju dodeljuje Američka akademija za umetnost i književnost.

„Od šačice svetski poznatih karipskih autora, jedino Kinkejd tako precizno zna da dočara dvostranu osobenost manjih ostrva: prozirni nanos britanske kolonijalne kulture preko ljudi i mesta koja su Engleskoj potpuno strana. Ona nežno struže to krhko tkivo religije, rečnika i navika, kako bi se ispod uvezenih, nametnutih običaja ukazao izvorni, vibrantni život ostrvljana.“

Elejn Kendal, Los Angeles Times Book Rewiew  

„Ove priče poseduju vrsnost poezije – brigu za jezik, zadovoljstvo u čistom zvuku reči, evokativnu moć… milozvučne su za uho.“

En Tajler, The New Republic

„Ona se sa lakoćom i gracioznošću prebacuje sa prizemnog na veličanstveno, i, opčinjeni, mi joj verujemo“

Dejvid Livit, The Village Voice

„Ovakav glas još niste imali priliku da čujete… Uzbudljiv za čitanje i nemoguće ga je zaboraviti.“

Doris Grumbah, The Washington Post Book World

O knjizi LUSI

SIROTA GOŠĆA S KRAJA SVETA

I prevodilac romana Džamejke Kinkejd, Alen Bešić, i izdavač – zrenjaninska Agora – koncentrisani su na prozu koja ne pripada komercijalnoj književnoj konfekciji, bestselerima za jednu upotrebu, koji lako privlače i još lakše gube pažnju čitalaca.

Pre romana Lusi, Bešić je, za istu izdavačku kuću, preveo remekdelo Džin Ris Široko Sargaško more i književni prvenac Džamejke Kinkejd, složenu, žanrovski fluentnu prozu Na dnu reke. Istovremeno, kao pisac propratnih tekstova, on je bio i prvi tumač ovih dela.

To pre svega važi za roman Široko Sargaško more i prozu Na dnu reke, pošto je Lusi propraćena nešto sažetijom biobibliografskom Beleškom o autorki. Ova Beleška tematsko polazište romana Lusi, uz ostalo, nalazi i u biografskim datama autorke, koja je, sa sedamnaest godina, pod svojim pravim imenom Elejn Poter Ričardson, otišla iz rodnog Sent Džonsa na Antigvi da bi se zaposlila kao dadilja u Njujorku.

Stvarna, simbolikom bremenita promena imena, iz konvencionalnog, bezbojnog i neutralnog imena engleske gospođice u egzotično i značenjski naglašeno – Džamejka Kinkejd, ima svoj višestruki odjek u romanu Lusi. Glavna junakinja i pripovedačica, kao deo oblikovanja vlastitog identiteta i gotovo prisilne težnje za što dubljom samospoznajom, u jednom času želi da promeni svoje ime Lusi Džozefin Poter (jasna je veza sa pravim imenom autorke).

Motivacija je višestruka: s jedne strane, reč je o poricanju majčine/ roditeljske vlasti oličene u imenovanju, s druge, imena Džozefin i Poter sama sobom oličavaju pokoravanje, potonje – materijalno i nekadašnje – ropsko i kolonijalno: Nadenuli su mi ime Džozefin po majčinom ujaku gospodinu Džozefu, jer je bio imućan, zgrnuo je novac na šećeru na Kubi, i očekivalo se da će se setiti ukazane mu časti i ostaviti mi nešto u svojoj oporuci. […] Prezime Poter verovatno potiče od Engleza koji je posedovao moje pretke u vreme dok su bili robovi…

O knjizi GLE SAD ONDA

IMPLOZIJA JEDNOG BRAKA

U Gle Sad Onda, izuzetnom i evokativnom novom romanu Džamejke Kinkejd, prikazana je implozija jednog braka sa svim njegovim radostima i patnjama. Ovo pronicljivo ispitivanje raznolikih načina na koje proticanje vremena deluje na ljudsku svest ispripovedano je skladno i opčinjujuće, Kinkejd ulazi u kožu svakog od svojih likova – majke, oca, i njihovo dvoje dece, koji žive u jednom seocetu u Novoj Engleskoj – dok se, u mislima, kreću između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti: jer, kako ističe autorka, „sadašnjost će biti sad onda i prošlost je sad onda i budućnost će biti neko sad onda”. Njeni likovi, ograničeni svetom, očajavaju u svojoj porodičnoj situaciji. Ali njihove misli blude, nastojeći da iznađu linearan smisao u nečemu što je suštinski nelinearno. Gle Sad Onda je pokušaj Džamejke Kinkejd da razjasni nejasno, i da učini nejasnim ono što nam se čini posve jasnim i očiglednim – to jest, početak, sredinu, i kraj.

Još od svoje prve zbirke priča, Na dnu reke, koja je nominovana za PEN/Foknerovu nagradu za književnost, Kinkejd ispoljava jedinstven talenat da prozre kroz i iza površine stvari. U Gle Sad Onda, ona uranja čitaoca u jedan svet koji je i poznat i iznenađujući u isti mah – stvarajući svoje najosećajnije i tematski najizazovnije delo do sada.

„Sa imaginativnom snagom Virdžinije Vulf, Kinkejd ispisuje palimpsest prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena… Gospođa Svit na ovim stranicama stvara pravu verbalnu simfoniju… Roman za sladokusce…”

The Chicago Tribune

„U ovom autobiografskom, memoarskom romanu, koji je zapravo meditacija o braku i majčinstvu i drugosti i bespomoćnosti – kategorijama koje mogu biti tako ograničavajuće – Džamejka Kinkejd piše dugim, razvučenim foknerovskim rečenicama koje se uznose sa stranice, poigravaju se čitaočevim umom, kruže u više dimenzija, pozajmljuju činjenice iz autorkinog života, i vraćaju se sa beskompromisnom žestinom, katkad podvučenom ironijom ili humorom.”

The Miami Herald

„Razlika između života i umetnosti nije uvek očigledna, ali samo pisac vešt kao Džamejka Kinkejd ume tako elegantno da zamuti tu granicu.”

The Publishers Weekly

KROZ ZAPADNOINDIJSKE OČI

Intervju sa Dzamejkom Kinkejd

autor Lezli Geris

Kada je imala 17 godina, 1966. godine, bez novca, bez veza i bilo kakve praktične obuke, Elejn Poter Ričardson je napustila zapadnoindijsko ostrvo Antigvu i uputila se u Njujork da bi našla posao kao au pair. Nije se vratila sve dok nije napunila 36 godina. Do tada je već postala Džamejka Kinkejd, renomirana autorka romana i članaka za časopis Njujorker, čija se proza studira na univerzitetima i uvrštena je u mnogobrojne antologije. 

Njena prva knjiga Na dnu reke je 1983. od nje preko noći načinila književnu zvezdu. Ova zbirka kratke proze je istaživanje nalik snoviđenju fizičkog izgleda, provincijalizma, praznoverja i očaja detinjstva na zapadnoindijskom ostrvu. Eni Džon, roman koji je 1985. bio jedan od tri finalista za Ric Pariz Hemingvejevu nagradu, bavi se naratorkinim snažnim emocionalnim bitkama sa majkom. Na kraju Eni Džon, devojka – koja je tek na pragu zrelosti – odlazi od kuće da bi počela svoj život u egzilu. Mestašce, objavljen 1988., je esej pun besa zbog rasizma i korupcije na Antigvi. (To je njena jedina dokumentarna proza i jedina koja nije prethodno objavljena u Njujorkeru.) Možda je jedina konzistentna i upečatljiva osobina njenog rada ono što kritičarka Suzan Zontag naziva “emocionalna istinoljubivost.” 

“Snažna je, ali snažna je zato što je toliko istinita i toliko komplikovana”, kaže Zontag. “Ona ne tretira te stvari na sentimentalan ili površan način”. Zontag se divila radu Kinkejd još od kada su objavljene njene prve priče. “Ona je jedna od malobrojnih pisaca koji sada pišu na engleskom koje bih uvek htela da čitam”. 

Sunčani je dan sredinom avgusta u Novoj Engleskoj, sedim u kuhinji Džamejke Kinkejd – prostoriji za koju mi kaže da je veća od cele kuće u kojoj je odrasla. Živi u Vermontu sa mužem, Alenom Šoom, sinom bivšeg urednika Njujorkera i njihovo dvoje dece. Na zidu preko puta stola je ružičasta mapa Antigve veličine podmetača. To je mapa nalik dečijoj, veoma jednostavnog i neformalnog izgleda. 

“Tamo odakle ja dolazim”, kaže Kinkejd, “u suštini svako ima ličnost umetnika, preokupiranost sobom i nemogućnost da to prikrije. Uvek su kao u izlogu na neki način. Pa ipak, oni ne stvaraju nijedno objektivno umetničko delo. Pri tome mislim na primer kako  bi moja majka nešto rekla i ja bih pomislila, Bože, ovo je duboko. Ali nikada joj ne bi palo na pamet da iskorači i sa strane posmatra to što je rekla, a to je ono što bi umetnik uradio. To je trenutak kada od toga nastaje umetnost.” 

Njena naglasak nije samo zapadnoindijski, već ima neku posebnost koja je samo njena. Tempo je otmen, ton ženstven, sa pevušećim ritmom. Zvuči kao Engleskinja plemenite krvi sa misterioznom prošlošću što daje muzikalnost njenom govoru. 

“Koje okolnosti mislite da su potrebne da bi neko postao umetnik?” pitam. 

“Treba ti . . .” Razmišlja dugo vremena. “U svakom slučaju treba ti trenutak u kojem možeš da ćutiš i da slušaš. Što nije moguće na Antigvi. Sve je suviše intenzivno. Sve je prenatrpano. Malo. Manje nego malo, tako da je veće od velikog.”

“Pa ipak, napisali ste da ste kada ste otišla videli samo deo ostrva. To zvuči neverovatno. Šta vas je sprečilo da istražujete?”

“Apsolutno ništa!” uzviknula je. “Samo kultura. Ljudi nisu zainteresovani jedni za druge, nisu zainteresovani za ono što drugi ljudi rade. Nema ni jednog dela Antigve na koji sam otišla kada sam bila dete iz čiste radosti što idem tamo, čisto zbog bilo čega. Idete negde samo ako je to od ličnog interesa za vas. Ne možete da verujete kakvu usredsređenost na sebe takvo mesto ima. To je tako iskrivljeno.” 

Sedi sa prekrštenim dugačkim, dugačkim nogama, stopala su joj podvučena ispod stolice, jedna šaka joj je ovlaš savijena oko šolje za kafu, druga počiva na stolu. Visoka je 180 cm., uspravna, sa uskim kukovima. Njeno telo izgleda kao telo visokog adolescenta, ali njeno lice je zrelo, okruglo, inteligentno i pomalo tužno. Čini se da joj je um u isto vreme usredsređen i odsutan. “Odrasteš na ulici, a to je malena ulica,” nastavlja. “Ulica možda nije velika ni kao ovo dvorište ovde, ali ona postane tvoj svet i to je jedina stvar koju znaš i poznaješ je neverovatno dobro, njenu debljinu, težinu i ne zanima te ništa drugo. Ne bi mi na pamet palo da bi moglo da postoji nešto drugo.” Naginje se napred usredsređeno. “Kada sam otišla od kuće nisam nikada želela da upoznam nijednu drugu osobu sa Antigve. Naravno mislila sam o Antigvi sve vreme. Ali nisam upoznala nijednog drugog zapadnoindijca. Samo sam želela da ….” Okleva, potpuno nepomična. “Da budem nešto drugo. Nisam želela da budem neko važan, samo sam želela da me to ne guši sve vreme.” 

“Rano jutro na Karibima je najlepše doba dana jer su noći previše crne, a dani previše svetli. Tako da je najlepši taj trenutak kada su isprepleteni i vidite noć koja je na izmaku i dan koji se bledo pomalja,” seća se. “Čujete zvonke zvuke – koze koje počinju da se guraju i kreću na ispašu. Čujete otvaranje vrata i  vučenje vode sa česme.” 

Rođena je 1949 u ostrvskom siromaštvu. Otac joj je bio stolar, a majka domaćica. Nisu imali struju, kupatilo, tekuću vodu. Svake srede bi registrovala njihov poljski WC kod vladinog odeljenje za javne radove tako da bi “ljudi za noćno đubre” kako su ih zvali, došli da odnesu njihovu punu kadu i zamene je čistom. I svako jutro je išla na javnu česmu i vukla četiri kante vode za svoju majku – i više ako je bio dan za pranje. Posle škole bi ponovo išla po još vode. Noću je morala da briše čađ sa abažura i skraćuje fitilj lampe. Ako bi u lampi nestalo ulja, morala bi da kupi još kerozina. To su bile njene dužnosti. 

Dok je bila mala, kao jedino dete u porodici, bila je srećna i veoma duboko vezana za majku. Ali kada je imala devet godina, rodio se prvi od njeno troje braće i život je postao komplikovan. Ne samo da se fokus njene majke pomerio sa nje na novu bebu, već im je posle proširenja porodice postalo mnogo jasnije koliko su siromašni. Nekako u to vreme je ušla u adolescenciju propraćenu burama osećanja. Po prvi put, njena inteligencija je zahtevala sopstveno carstvo, ali na ostrvu veličine 16 puta 19 kilometara koje je ispostava britanskog carstva, niko nije brinuo o tome da pruži priliku da se intelektualne potrebe ovog talentovanog, čak brilijantnog deteta, iskažu. Tada je počela da krade knjige, skriva ih ispod kuće i krišom čita. 

Njeno formalno obrazovanje se odvijalo u državnim školama, gde su je smatrali za bistru, ali i problematičnu. “Bila sam nabusita”, kaže. “Uvek su me optuživali da sam neljubazna, jer sam odgovarala. Veoma sporo sam se kretala. Nikada nisam bila tamo gde sam trebala da budem. Još uvek nisam bila ljuta. Samo sam bila neverovatno nesrećna.” 

Njen bes se sporo pomaljao, ali jednom kada je obuzeo, nikada više je nije napustio. Postepeno, postala je svesna da su ona i svi stanovnici Antigve podređeni Britancima. (Antigva je bila pod vlašću Britanije do 1967. kada je postala država pridružena Britaniji sa sopstvenom vladom. Postala je nezavisna nacija u Komonveltu1981.) Činilo joj se da njena porodica i prijatelji prihvataju inferioran status i to je zbunjivalo i strašno ljutilo. “U mojoj generaciji, najviši stepen koji je civilizovana osoba mogla da dosegne je da bude Englez i da voli engleske stvari i jede onako kako jedu Englezi. Nismo mogli da izgledamo kao oni, ali mogli smo da se trudimo da budemo što više nalik osobama iz Engleske.” Počela je da mrzi sve što je engleskog porekla. Osim, naravno, englesku književnost, koja je bila jedina književnost koju je poznavala. 

Pitam je da li je bilo ko od njenih učitelja prepoznao njen talenat, a ona odgovara sa gorkim osmehom. “Apsolutno ne. Svi su mislili da umem sa rečima, ali to je bilo okarakterisano samo kao oštar jezik. Niko, osim mene, nije od mene ama baš ništa očekivao. Da sam jednostavno potonula niko ne bi ni primetio. Bila bih srećna da sam se negde zaposlila kao sekretarica.”

“Niko vam nije rekao da vam je esej izuzetno dobar ili vas na bilo koji način ohrabrio?” 

“Ne. Ali morate da se setite da se radilo o zemlji u kolonijalizmu i svi su bili ljuti, ali niko nije znao zašto. Tako da kada bi napisala dobar esej, moji učitelji bi samo rekli ‘Aha! Bar jedna od vas je nešto uradila kako treba.’ Sećam se da su moji učitelji bili veoma ljuti i sećam se da su me šibali.” “Da li su vaši učitelji bili belci?” “Neki od njih su bili beli. Ali Crnci su na neki način bili još gori, jer su morali da dokazuju da nisu divljaci kao što su belci mislili da jesu.” Jedna od kazni zbog neposlušnosti bila je da piše stihove iz Miltonovog Izgubljenog raja. Zbog njenog bolnog prelaza iz detinjstva u adolescenciju, taj književni izbor je ostavio naročito užareni trag. Još uvek se seća velikih delova speva, a tema pada iz milosti proganja ceo njen književni opus. 

Jednom prilikom, kada se zbog nečega “pravila pametna”, morala je da piše uvek iznova: “Neznanje je blaženo; nepromišljeno je biti mudar.” To je bila savršena kolonijalna kazna. Od početka, kao u odgovor na vežbe nalik toj, u pisanju je ispitivala zamagljen proces egzistencije sa jasnoćom i iskrenošću koji ne ustupaju ni pred čim.  

Kritičar i naučnik iz oblasti afroameričkih studija Henri Luis Gejts Ml. poredi njenu prozu sa delima koja su napisali Toni Morison i Vole Sojinka: “U njima postoji svet koji postoji sam u sebi i koji one pomno istražuju obraćajući pažnju na svaki detalj. Ne da bi ocrtale egzistenciju tog sveta, već da bi pokazale da se ljudska osećanja ispoljavaju svugde.” Po njegovom mišljenju, jedan od najvažnijih doprinosa Kinkejd je njeno prećutno prihvatanje sveta za koji bi mnogi pisci smatrali da moraju da ga objasne sa sociološke tačke gledanja. “Ona nikada ne oseća da je neophodno da dokazuje da svet Crnaca i ženske senzibilnosti imaju pravo na postojanje. Ona ih oboje podrazumeva. Mislim da je time postigla izrazito udaljavanje od tradicionalnog pravca i mislim da je sve više Afroameričkih pisaca koji će podrazumevati svoj svet na način na koji ona to čini. Tako da možemo da odemo dalje od velike teme rasizma i da dođemo do dubljih tema o tome kako Crnic vole i plaču i žive i umiru. Što je, na kraju krajeva, ono o čemu je umetnost.” 

Došli smo u restoran pored slavne prodavnice keramike Benington Poters. Svraćam u prodavnicu na kratko, a kada se vratim, vidim je kako stoji u dvorištu. Izgleda drugačije od stanovnika Vermonta nego bilo ko drugi. Ona ja najviša i najvitkija osoba tamo, i jedina Crnkinja. Sa rastafarijanskim pletenicama do ramena, crnim helankama, belom majicom kratkih rukava i bez nakita, osim velikog crnog ručnog sata, izgleda dramatično. Ali glava joj je pognuta napred, kao kod deteta koje misli da je previsoko i utisak koji ostavlja podseća me na suncokret potkraj leta, visoko iznad bašte, pognut, otežao od semena. 

Različita je ne samo zato što je Crnkinja ili visoka ili zato što je, čak i njen fizički izgled, toliko očigledno drugačiji, pa je na neki način koji je teško objasniti, njena različitost očigledna gdegod da ide. 

Tokom ručka priča o izolaciji koju je osetila kad je bila dete. Prva i najbitnija izolacija koju je osetila, ona o kojoj je najviše pisala, potekla je od njene majke. Taj konflikt, koji je često bio izražen kao neprekrivena mržnja, misterija je koja je u središtu njenog rada. Nije samo dolazak njene braće u porodicu odvukao pažnju njene majke od nje; bila je to takođe, kako ona veruje, jednostavno uskraćivanje osećanja. “Tokom deset od mojih devetnaest godina,” kaže devojka u Lusi, “oplakivala sam kraj ljubavne veze, možda jedine prave ljubavi u životu koju sam poznavala.” Kinkejd se nikada nije oporavila od osećaja izdaje koji je osetila i zbog kojeg je počela da pati jer se majka udaljila od nje. 

“Bila sam dobro dete,” kaže danas, “ i onda konačno nisam više mogla da budem dobro dete. Ali nisam znala kako da joj kažem da sam bila neka druga vrsta deteta, pa bih samo lagala. I postalo joj je jasno da sam lažov,” 

Njen jezik je precizan, glas nežan. Jede polako i pažljivo. Lako je zamisliti je u uniformi u školi, kako sedi savršeno mirna i pažljiva dok joj misli lutaju. 

“Nisam stvarno lagala. Štitila sam svoju privatnost ili sam štitila osećanje koje sam imala u vezi sa nečim. Ali laganje je početak proze. To je bio početak moga književnog života.” “Zar vaša majka nije ponosna na vas?” pitam. 

“Izgleda da ne primećuje.” Kinkejd gleda u stranu, viljuška joj je podignuta, druga ruka joj počiva u krilu. Nikada me nije prihvatila kao nekog sa kim bi želela da razgovara. To jako boli jer ima ljudi koji su zaista prilično ponosni na mene. Ali to ne pada na pamet mojoj majci.” Ćuti, a onda tiho kaže, “Stvarno mi nije jasno kako sam postala to što sam.” 

Kada je napunila sedamnaest, njeni roditelji su čuli da američkoj porodici treba bejbi siterka koja bi živela u njihovom domu u Skarsdejlu u državi Njujork. To joj je predstavljeno kao sjajna prilika. I tako, bez žaljenja, napustila je Antigvu. Dok se avion dizao u vazduh, gledala je kako njeno ostrvo nestaje iz vidokruga. “Sećam se kako sam ga gledala. Nisam znala kako je malo! Iz aviona je izgledalo kao maleno mesto. I izgledalo je jako zeleno, dok na zemlji izgleda jako braon.” U Skarsdejlu je bila, kako kaže, sluga, i osećala se depresivno i beznadežno. Mislila je da može da pohađa koledž, ali obrazovanje koje je dobila na Antigvi nije bilo u skladu sa američkim standardima, pa je počela da pohađa časove u večernjoj školi na državnom koledžu Vestčesteru, blizu Vajt Plejnsa. Majka joj je pisala pisma, koja nikada nije otvorila. 

Otišla je iz Skarsdejla nakon par meseci, a da nije imala nikakve planove osim da bi mogla da se zaposli u telefonskoj kompaniji i nekako nađe stan u Njujorku sa prijateljima koje je upoznala. Umesto toga, javila se na oglas za posao au pair i tako je počeo trogodišnji period tokom kojeg se starala o četiri devojčice u porodici na Aper Ist Sajdu. “Tako sam zaista ostavila majku,” objašnjava. “Zato što joj nikada nisam rekla gde idem, završilo se tako da je nisam videla devetnaest godina.” 

Život Kinkejd ima čudnu simetriju. Otac porodice sa Aper Ist Sajda, pisac Majkl Arlen, biće jednoga dana njen kolega u Njujorkeru, mada će do toga doći nakon što prođe puno godina kako je napustila zaposlenje kod njega. 

U Lusi, glavna junakinja dolazi u porodicu više srednje klase u njujorškoj sredini – porodicu sa četiri devojčice – kao osoba već ranjena i ogorčena zbog svog detinjstva. Porodica za koju Lusi radi ulazi u njen bes kao životinja uhvaćena ispod točkova kamiona. “Za mene je bila sreća i olakšanje da posmatram nesreću koju može da donese izobilje,” kaže Lusi o svojim bogatim poslodavcima. U romanu muž se zaljubljuje u drugu ženu i brak se raspada. Lusi tokom vremena razvija duboku naklonost prema supruzi, prevazilazeći svoj početni bes zbog privilegija više klase koje žena predstavlja. 

Arlen se razveo od svoje prve žene i ponovo se oženio, i možda je ta paralela između njegovog života i književnog lika advokata u delu najviše naljutila neke od prijatelja i kolega Kinkejd, uključujući tu i pisca Džordža V. S. Trova, kome je knjiga posvećena. Kada sam ga pitao šta misli o tome što je napisala tu knjigu, rekao je, “Nije mi se dopala, ali to je njen prerogativ.” 

Arlen, međutim, koji je napisao i romane i memoar, veoma je svestan razlike između ove dve književne forme i ne slaže se sa idejom da romansijer može jednostavno da transkribuje stvarnost na stranice dela. “To je stav koji omalovažava sposobnost pisca da stvori izmišljene likove,” kaže. 

Kinkejd kaže da je jedini lik koji je direktno inspirisan životom, Lusi, naslovni lik. Drugi likovi su sastavljeni od različitih delova. Ali, dodaje, “Nikada ne bih rekla da ne bih pisala o iskustvu koje sam imala.” 

Ona svakako nije neko koga može da uplaši ono što drugi mogu da kažu. Dvostruka kletva koja se sastojala u tome da su i kolonijalni vladari i njena sopstvena majka od nje očekivali veoma malo može delimično da objasni njenu pomalo borbenu ličnost. “Nikada nisam naučila da se bojim ljudi koji su moćniji od mene,” kaže. “Mnogo odgovaram i to me uvaljuje u nevolje.” Trenutno ne govori sa sadašnjim urednikom Njujorkera, Robertom Gotlibom. Mada on neće da komentariše nesuglasice, ona kaže da se radi o promeni koju je hteo da unese u njenu priču. (Njujorker je objavio ceo tekst Lusi.) Jan Frejzier, još jedan kolega iz Njujorkera, pričao mi je o njenom jedinstvenom odsustvu straha. “Bili smo u mesari Čelsi koja prodaje kuvane hladne odreske pre oko petnaest godina,” seća se, “i došao je neki tip sa radiom koji je glasno svirao i tražio je da mu razmene novčanicu od dvadeset dolara. Džamejka se okrenula ka njemu i rekla, ‘Ne možeš da dođeš u ovakvu prodavnicu i da tražiš da ti razmene dvadeseticu! Ovo nije prodavnica gde ti menjaju pare! I utišaj taj radio! A taj tip je pogledao i rekao ‘Stara, idem da donesem pištolj. Ima da odem i donesem pištolj i ima da se vratim i da te raznesem.’ A ona je rekla, ‘Da, da, da …’ i on je otišao. A ona je nastavila da kupuje – još 45 minuta. Ja sam stalno govorio ‘Ajde da se gubimo odavde!’ A ona bi rekla, ‘Da, da, da’ Sećam se tačno gde je šta stojalo u toj prodavnici. Mislio sam, zadnja stvar koju ću u životu videti je bačva puna zrna kafe iz Gvajane. Vratiće se. Savest mi neće dozvoliti da pobegnem i pustim ga da je jednostavno izrešeta. Tako ću i ja morati da stradam. A ona je samo kupovala, birala je razne vrste salata. Nikada nisam video da je bilo ko uplašio.” 

Tip se nije vratio. 

Dok je bila zaposlena kod porodice Arlen, završila je srednju školu i upisala je kurseve na koledžu. Studirala je fotografiju na univerzitetu Nju Skul, onda je napustila posao au pair-a i zaposlila se u Magnum Fotos gde je zavodila dokumenta i radila kao sekretarica. Ali nije znala da kuca na pisaćoj mašini i želela je da se vrati studiranju pa se skoro nasumice prijavljivala na koledže i dobila je celokupnu školarinu na koledžu Frankonia u Novom Hempširu. 

Nakon godine dana tokom koje se osećala suviše starom da bi bila student, a bilo je i suviše hladno da bi bila srećna, vratila se u Njujork i izdržavala se radeći kao recepcionista u reklamnoj agenciji, ubrzo je dobila otkaz. 

Do tada je već upoznala par ljudi u izdavaštvu u Njujorku i počela je da piše intervjue za časopis za tinejdžerke. Tada, 1973, prestala je da bude Elejn Poter Ričardson i postala je Džamejka Kinkejd. 

Promena imena, kaže, bio je način da se preruši, “način da uradim stvari, a da nisam ona osoba koja ne može da ih uradi – ona ista osoba koju su opterećivale sve one stvari.” 

Nekako u to vreme je upoznala Džordža Trova, koji je bio redovan saradnik sekcije Priče grada u Njujorkeru. “Džamejka je nosila jahaće pantalone. Kosu je farbala u plavo i odsekla je veoma kratko,” seća se. “Ponekad bi nosila škotsku vunenu kapu sa kićankom i neki crveni, crveni ruž, veoma žive boje. Bila je to najekstremnija izjava kojom bi neka osoba mogla da pokaže da se ne uklapa u bilo čiju konvencionalnu ideju toga šta bi ona trebala da bude.” Trov je počeo da je vodi sa njim kada je istraživao za svoje članke za priče o gradu i onda je počeo da je citira, nazivajući je “naša prijateljica Džamejka Kinkejd” ili ponekad “naša drska crna prijateljica.” 

Da li joj je smetalo što je nazivao “naša drska crna prijateljica”? pitam je. “Ma ne. Mnogi karipski pisci su opsednuti rasom i klasom na način na koji se ja ne osećam i ne vidim stvari. Oni misle da je ideja rase i klase fiksirana od početka do kraja, ali ja mislim da je to samo pitanje moći – ko može da nametne rasu, da nametne klasu. Ne mislim da je bilo šta fiksirano.” 

Nakon što je citirana u Pričama o gradu, počela je i sama da ih piše, i na njeno ogromno iznanađenje, svidele su se Vilijamu Šonu, uredniku Njujorkera. “Najupečatljivija stvar,” kaže Džordž Trov o tom periodu, “bilo je to koliko je potpuno formiran njen um bio. On je samo tražio dozvolu da počne da priča o svim mogućim interesantnim stvarima na njen veoma poseban način.” 

Njeno otkriće da može da piše joj se činilo čudesnim. Njena prva priča objavljena u Njujorkeru bila je o zapadnoindijskom karnevalu na koji je otišla sa Trovom. Za njega je prikupila neke svoje beleške o svojim utiscima, a on ih je dao Šonu, koji ih je objavio tačno onakve kakve su bile. To je bio trenutak koji joj je promenio život. 

“Kada sam to videla, a to je bilo samo ono što sam stavila na papir, onda sam shvatila šta je bilo moje pisanje.” Glas joj poprima čudan ton, kao da sluša eho svojih reči. “Moje pisanje,” kaže sanjalački, “bilo je ono što sam mislila. Ne nešto drugo. Samo ono što sam mislila.” Četiri godine kasnije napisala je svoje prvo prozno delo. To je bila liturgija kao inkantancija, koju je izgovarala njena majka, puna komandi i kritika uperenih ka ćerci: “ovako se postavlja sto za čaj; ovako se postavlja sto za večeru; ovako se postavlja sto kad ti na večeru dolaze važni gosti; ovako se postavlja sto za ručak; ovako se postavlja sto za doručak; ovako se ponašaš u društvu muškaraca koje ne znaš dobro i tako neće odmah shvatiti da si drolja kao što sam te upozoravala da ne postaneš ….” Delo se pojavilo u Njujorkeru 26. juna 1978. – jedna neprekidna rečenica koja je ispunila celu stranicu. Naslov je bio “Devojka”. 

“Ja sam osoba koja piše da bi spasla svoj život,” kaže. “Mislim, ne mogu da zamislim šta bih radila da ne pišem. Bila bih mrtva ili u zatvoru jer – šta bih drugo mogla da radim? Ne mogu stvarno da radim bilo šta drugo osim da pišem. Sve što je bilo dostupno nekom kao što sam ja podrazumevalo je potčinjenost. A ja ne podnosim da sam potčinjena.”  

Bez obzira na to da li je izabrala da piše iz očaja ili potrebe da ispuni svoju sudbinu, dive joj se isto toliko zbog stilističkog dara koliko i zbog sadržaja njenih knjiga. Derek Valkot, zapadnoindijski pesnik, esejista i pisac pozorišnih komada, pričao mi je o njenom neobičnom spoju teme i tehnike u telefonskom intervjuu sa Sv. Lucije gde je rođen. “Jednostavnost njenih rečenica zadivljuje. Dok piše rečenicu, njena psihološka temperatura je takva da ide ka svojoj protivrečnosti. Čini se kao da rečenica otkriva sebe, otkriva kako se oseća. A to je zapanjujuće, jer jedna stvar je biti u stanju da napišeš dobru iskaznu rečenicu; druga je stvar osetiti temperaturu naratora, naratorova osećanja. A to je univerzalno, a ne provincijalno ni na koji način.” 

On veruje da je ona, u svom ličnom istraživanju, identifikovala pitanja koja se provlače kroz živote svih nas. “Taj odnos majke i ćerke – danas voli majku, sutra je mrzi, onda joj se divi – to je tako nalik životu, bez ikakve izveštačenosti, da opisuje roditeljsku ljubav i ljubav njihovih potomaka na način na koji to nikada do sada nije bilo urađeno. Njen rad je toliko pun duhovnih protivrečnosti koje su objašnjene da je izuzetno dubok i hrabar.”

Kao i svaki njen korak, njen jedanaestogodišnji brak sa Alenom Šoom, kompozitorom, bio je još jedan odlazak od prošlosti. 

U svakom fizičkom smislu, oni su suprotnost jedno drugom. On je nizak i bled; ona je visoka i tamna. Njegov nos je tanak; njen širok. Njegova kosa je proređena; njena gusta. 

Ono što im je zajedničko je izuzetna blagost u ponašanju. On je gleda ispod svojih naočara sa metalnim okvirom, njene oči oivičenih crnim gledaju u njega i u pogledima razmenjuju takav izraz dobrodušnosti i odanosti da se pitate kako to da nije opšte poznato da idealan par u stvari čine visoka crnkinja i niski belac. 

Ona i Alen imaju dvoje dece, Eni od pet godina i Harolda koji ima dve koji se danas igraju u dvorištu sa plavokosom devojčicom. Nedaleko od njih stoji stamena žena iz Vermonta srednjih godina i pazi na njih. Nakon kraćih konsultacija, Alen, koji predaje na Benington koledžu odlazi do grada u blizini da bi kupio košulju za rođendanski poklon ocu. Kinkejd sedi za stolom od kovanog gvožđa na verandi, jedno koleno je podigla i šakama je obgrlila članak na nozi. 

Ranije tog dana rekla mi je da su je ljudi u početku kada se zaposlila u Njujorkeru pitali kako je dobila posao. Nisu izgledali zainteresovano kada bi im rekla istinu, pa je počela da veselo saopštava, “E pa otac mi je tu urednik.” Druga varijanta je bila da je njen otac platio časopisu kako bi ona mogla da se zaposli kao pisac u njemu. Izgledalo je da su bili zadovoljniji tim odgovorima. Kada je prvi put videla Alena Šoa i osetila da je privlači, nije znala da je on urednikov sin. 

Sigurno možemo da povučemo neki poetski luk na osnovu činjenice da je nakon što je napustila zapadnoindijsku porodicu i otišla u egzil, ova književnica, čije su teme samoća i egzil, postala snaha čoveka koji je postao legenda zbog toga što podstiče i neguje krhke pisce

Njena proza je toliko intenzivno lična da se pitam da li postoji emocionalna cena. Neki od njenih radova, naročito ranih, stvaraju skoro halucinativan efekat, pa je pitam u kakvom je stanju bila kada je pisala na takav način. 

“To je samo hodanje…” odgovara polako, “na praznom prostoru. Za svaki korak koji napravite morate da izgradite nešto ispod. Nekad bi mi trebali dani da izgradim do rečenice i morala bi da se vratim jer je otišla predaleko. Uvek sam bila pomalo uplašena. Sećam se kada sam počela da pišem jedan deo Na dnu reke u Dorsetu u Vermontu. Bilo je rano proleće i svake noći kad bi otišla na spavanje, zadnja stvar koju bi videla pre nego što bi zatvorila oči bila je udaljena kuća u kojoj su gorela svetla. I jedne noći … jedne noći, dok sam tonula u san, nisam mogla da je vidim – i to je bilo prosto užasno.” “Zašto niste mogli da je vidite?” “Zato što je lišće izraslo na drveću. Za 24 časa lišće je sklonilo kuću od pogleda. Nisam to znala. Trebala sam to da znam. Ali, vidite, ja sam računala na to svetlo kao na sidro, imala sam tačke u realnosti koje sam morala da imam i onda kada nisam mogla da vidim …” Prestaje da govori. “Ali ne mogu više da pišem na taj način,” nastavlja. “Ne mogu tako da radim i da imam dvoje dece. Ne mogu da budem izolovana ni mentalno ni fizički. Tako da je taj način pisanja sada za mene nemoguć. Ali drugačija vrsta pisanja, konkretnija narativnost, jeste ono što mogu da napišem. Ne moram da je prizivam. Mogu jednostavno da je nosim sa sobom i kad god nađem trenutak, mogu onda da je napišem.” 

Od apstrakcije njene rane proze, postepeno je postala narativni pisac. Lusi nije samo najpristupačnije knjiga koji je napisala, ona takođe predstavlja prvu knjigu čija je radnja smeštena na ovaj kontinent. Pored njene dnevne sobe je mali prostor u kojem su nasumično natrpane knjige. Čini se kao da su se skotrljale sa njenog stola i dižu se sa poda u čudesnim gomilama nereda. Kaže mi da bez obzira na to koliko pokušava da je sredi, njena radna soba uvek izgleda isto kao gomila ukradenih knjiga ispod njene kuće kada je bila devojčica. Kakva je samo odiseja njen život bio. 

“Da li se sada osećate srećno?” pitam je dok sedimo na verandi. “Da li osećate da ste konačno stvorili svet u kojem ste smireni?” 

“Oh, Bože, ne! Nadam se da nikad neću biti smirena! Nadam se da mogu da stvorim život s kojim mogu da izađem na kraj. Ali – uh, nikad ne bih prihvatila mir.” “Zašto nikad ne bi prihvatili mir?” “To mi se čini nalik smrti. Dok sedim ovde i uživam do neke mere, nikad neću prestati da mislim o načinu na koji sam došla na svet, kako su moji preci došli iz Afrike do Zapadne Indije kao robovi. Jednostavno nikad to neću moći da zaboravim. Ili da to oprostim. To je kao veliki talas koji još uvek pulsira.”

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *