Close
Nagrada “Meša Selimović” pripala Vladimiru Pištalu za knjigu godine Značenje džokera

PRESTIŽNU nagradu “Meša Selimović”, koju 32. put dodeljuju “Večernje novosti”, dobio je Vladimir Pištalo za knjigu eseja “Značenje džokera”, u izdanju “Agore”. Ovo delo dobilo je najviše glasova – 19 – članova Velikog žirija u kome je ove godine bilo 60 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara.

Ovo je na današnjoj konferenciji za štampu u Vukovoj zadužbini saopštio novinar Dragan Bogutović, koji je sa Ognjenom Lakićevićem (1937-2005) osnivač ovog priznanja.

Izjašnjavanje Velikog žirija, počelo je na stranicama “Večernjih novosti” 7. februara, a završeno je danas. Još jednom se pokazalo da je način žiriranja za “Mešu” ne samo jedinstven, i po broju učesnika najveći kod nas i u regionu, već i da predstavlja svojevrstan i maksimalno demokratski kulturni ritual u kome je mogućnost “štimovanja” rezultata svedena na minimum. Objektivnosti svakako doprinose jasne i dugogodišnje propozicije po kojima se saglasnost članova žirija dobija u decembru, njihova imena se obnaroduju 4. januara, a objavljivanje glasova počinje 7. februara.

Nagrada Meša Selimović

Foto: Večenje Novosti

Tek pošto u naznačenom roku, do 4. februara, stignu svi izbori, glasovi izlaze pred najširu javnost. Svaki kritičar može da izdvoji pet naslova iz prošlogodišnje produkcije, uz kratko obrazloženje, s tim što isti pisac ne može da dobije nagradu dva puta. Članovi Velikog žirija pripadaju veoma različitim generacijama – razlika između najmlađeg i najstarijeg je 56 godina – i što je posebno važno, zagovornici su različitih književnih poetika i dolaze iz različitih sredina i gradova. Nekoliko kritičara je ovoga puta podvuklo da su prošlogodišnju produkciju snažno obeležila dela iz teorije književnosti, ali pisana na vrlo prijemčiv način dostupan širokoj čitalačkoj publici. To se pokazalo i u konačnom ishodu: od prvih sedam knjiga tri pripadaju esejistici i studijama.

Nagrada koja se sastoji od skulpture sa likom velikog pisca, Povelje i novčanog iznosa biće uručena na posebnoj svečanosti sledećeg meseca.

Izjava Vladimira Pištala povodom nagrade “Meša Selimović”

Vladimir PištaloKritizeri velikanima uvek nešto zamere, najmanje Meši Selimoviću. Drago mi je što sam dobio nagradu nazvanu po tako voljenom piscu. On se žalio da ga savremenici nisu razmazili darom prijateljstva. To je posthumno ispravljeno. Zahvaljujući se članovima žirija, osećam da se zahvaljujem i onom čije ime nagrada nosi.

Dragi Meša,  verovali ste da je najlepša u životu želja. Verovali ste da u Bosni ismevaju plemenita dela, a da ih pamte kroz mnoga pokolenja. Želeli ste spas i mir svima izgubljenim u ovom velikom ćutanju između neba i zemlje.  

Ne mogu zaboraviti sliku sveta predstavljenu u vašoj Tvrđavi. Sećam se vaših tešanjskih rudara koji su u pijanstvu sebi rezali žile na nogama. Sećam se kako ste mokri i blatnjavi prešli iz jedne kuće u drugu i došli kod Danke.  Sećam se vašeg Šehage koji umirući u nestvarnoj lepoti Venecije, niže imena mesta iz rodnoga kraja: Zloselo, Crni Vir, Blatište, Glogovac, Paljevina, Gladuš, Vukovije, Trnjak, Kukavice, Zmijanje. Sećam se kako sam u vašem stanu za televiziju jednom govorio o vama. Naravno sećam se vašeg Ahmeda Nurudina.

Ahmed Nurudin je živeo u nečujnosti koraka što umiru u prostirci. On je po svojoj prirodi morao da stvara red, kao što sam kaže, da se ne bi izbezumio

 – Ne voliš red? – pitao je sa čuđenjem svog prijatelja Hasana.

  • Ne volim. odgovarao je Hasan.

Hasan bi želeo da uvede red među ljude, ali tako da ih ne uništi. Sa svojom velikodušnošću, on predstavlja džokera u nemilosrdnom svetu vašeg romana. Za razliku od Hasana, Nurudin nije mogao da red zameni ljubavlju.  Nurudin je bio veoma uman čovek ali mu se mogla uputiti reč svetog Pavla: Ako ljudske i anđeoske jezike govorim, a nemam ljubavi, onda sam kao mjed koja ječi, ili praporac koji zveči

Vaš Derviš i Smrt, nije orjentalistički već egzistencijalistički roman. Prirodno ga je svrstati sa Strancem, Mučninom ili Ženom među Dinama. Mislim da je površno vezivati Nurudina samo za nedemokratska društva kao što je osmanlijsko ili komunističko. On je čovek kome je uskraćena nasušna ideja društvenog reda. Mogao je živeti na američkom Jugu ili u Trampovoj Americi. Radi se o ličnosti koja je uvidela nesnošljivost ne tuđeg sveta – to je uvek lako – nego svog! Nurudin je balkanski Hamlet i  Jozef K.  On je konkretna ilustracija Kafkine apstraktne ideje ulaska u Zakon.

              Muftija nije tu./ Kuda je otišao? / Ne znam! / Ko zna? /Ne znam!

Ono što je kod Kafke apstraktni ulazak u Zakon, kod vas je živopisnije i jasnije.  Nurudin je hteo da uđe tamo gde su mu ubili brata. Možda bi bilo bolje da nije. On je bio slobodan kad je bio van sistema. Kad se pobunio i pobedio, postao je deo sistema. Uspostavilo se da je to manje više isti red.

U pogledu tog društvenog reda, vi ste se razilazili sa Ivom Andrićem. Andrić je smatrao da pisac ne treba nikako da se angažuje, nego da piše svoja dela. Vi ste mislili da pisac mora da reaguje na sve stvari oko sebe u vremenu u kojem živi. Na čuvenu misao  u ćutanju je sigurnost vaš Hasan je odgovorio da je govor divna ludost koja čini čudo. Ljudi su mu postali bliži zbog govora.

– Uvjek treba pokušati. Pitaćeš me zašto – pitao je on retorički i odgovorio: – Nizašto!

Dragi Meša kad god se setim  vas i Andrića, pomislim na letenje. Posle Derviša i Smrti, Andrić je rekao:  Meša je sad visoko poletio! Vi ste pisali da svi mi zajedno mnogo dugujemo Andriću za lepotu i značaj njegova dela, jer nas je povuklo naviše. Mirno pedantno navođenje detalja kod Andrića je zavođenje tragova da bi se odlučio na ono što najbolje radi – na iskliznuće, za skok, zalet u neobično. I, eto, opet se nalazimo u letu.  Kao kobac, Andrić bi odjednom prestao da mirno kruži oko neke mete što ju je njegovo oko fiksiralo, i gotovo demonijačnom snagom umjetničke sugestije sručio se na cilj.

Sve se opet završi hipnotičnim kruženjem.

Tako je jedan metafizički pisac pisao o drugom.

Hvala.

Malo je boljeg napisano o Andriću.

Čudim se kako su takvi samozatajni mudraci kao što ste vi i Andrić stasali i odbranili se među brbljivcima i galamdžijama. Nakon što je pročitao Sunce Ovog Dana, knjigu koju sam posvetio Andriću, pesnik iz Tuzle mi je rekao: Do sad sam voleo Mešu a poštovao Andrića. Sada ih volim obojicu.

Hvala vam što ste tu ljubav pobudili.

Hvala vam što ste označili visoku crtu do koje se može ići.

Napisali su o knjizi ZNAČENJE DŽOKERA

Vladimir Pištalo Značenje Džokera

Milan Vlajčić

U našoj kulturi, u kojoj se u žanr eseja najčešće nesmotreno svrstavaju odlomci doktorskih disertacija i seminarskih radova iz poznijeg doba, knjiga “Džoker” sa izborom eseja iz različitih kulturoloških perspektiva i neočekivanih tematskih povoda, nudi čitaocima gozbu i priliku da uživaju u ironičnim obrtima, koji ne remete ozbiljnost autorskog pristupa.

Petar Peca Popović

Mnogo imena iz američke kulture, Mark Tven, Abraham Linkoln, Džon Mjuer bila su nam poznata, ali je njihova ljudskost stigla do nas tek u knjizi “Značenje Džokera” Vladimira Pištala.

Svetlana Šeatović

Knjiga originalnih eseja lucidnog V. Pištala upućuje nas na smeh gradeći knjigu od sasvim različitih egzistencijalnih tačaka Srbije i Amerike, prostor između koga je zjap razumevanja, ali i “srpsku Ameriku”.

Saša Radojčić

Smeh je cilj i metod eseja V. Pištala, koji pokazuje da se o fenomenima kulture može pisati duhovito, a da se ne padne ispod potrebnog nivoa. Ovakva knjiga je preko potrebna preozbiljnom, često suvoparnom govoru naše kritike i kulture.

Zorana Opačić

Pištalova simbolička figura džokera, pobunjenika koji smehom i britkom satirom podriva društvenu hipokriziju, pokazuje moć nepotkupljivog pogleda na fenomene savremenog sveta.

Ljiljana Lukić

U knjizi V. Pištalo izlazi izvan uobičajenih klišea pretačući svoje tridecenijsko razmišljanje, potkrepljeno ogromnim čitalačkim iskustvom, u kraće eseje, vezane za naše krajeve i Ameriku. Taj ogromni panoptikum društvenih zbivanja dočarava nam život iz enciklopedijskog ugla, kome je pisac podario čaroliju čudesne literarne opsene.

Miloš Petković

Izuzetna knjiga V. Pištala predstavlja tačku ukrštanja prošlog i budućeg vremena, eseja i priče. Trenutak sadašnjosti je, iz ugla pripovedača, dvostrano ogledalo koje razotkriva mitove i tajne i, suštinski, upozorava na nadolazeća vremena.

Jelena Panić Maraš

Na izvestan način V. Pištalo u zbirci eseja obnavlja esej kao književni žanr i to u najboljoj tradiciji srpske književnosti. Pišući o ovdašnjim temama, ali i onim iz Amerike i nekim univerzalnim, autor pokazuje i više od pukog problematizovanja istorije u postmodernizmu – snagu i moć književnosti.

Dušan Stojković

Knjiga V. Pištala nije samo zbirka eseja, već je i razuđeni roman koji smeh nosi e da bi nas, vinaverski i hlebnjikovski, na “smejančenje” naveo, pretvorivši i nas, kao i sebe, u “nadsmehovne smejače”.

Slađana Jaćimović

Knjiga V. Pištala je neobična i zanimljiva zbirka eseja u kojima se promišlja fenomen humora, ali i različite egzistencijalne i kulturološke pojave.

Zoran M. Mandić

Pištalo u novoj knjizi burnim esejmorfnim osmehom nastojao je da na “balu uniformi i haljina romana” progura reviju konfekcijskih modela, kao odraza svojih džoker-kreacija.

Danica Andrejević

Knjiga eseja V. Pištala se čita prevashodno kao brilijantna proza, kao humorna karnevalizacija sveta, kao Rubikova kocka života i istorije u XX veku.

Vladimir B. Perić

Značenja Pištalove esejističke knjige radijalno se kritički šire prema “orvelijanskim TV-farmama”, problemu marginalizacije društveno-humanističkih nauka, čitanja i svega neprofitnog.

Miloš Petrović

“Značenje džokera” Vladimira Pištala sjajna je i bogata knjiga o eseju i smehu kao sredstvu mišljenja.

Valentina Pitulić

Pištalo na lucidan način slika stvarnost, dajući posebno mesto smehu jer je, kako kaže u Uvodu, čovek izrastao iz tla smeha. Slike ljudi, predela i situacija, uz neobične, efektne obrte, predstavljaju posebnu vrednost ove knjige.

Milica Milenković

Delo Vladimira Pištala temelji se na formi eseja viđenog kao “mišljenje”, “gejzir radosti, zmija i falus” i time duboko zadire u teme kojima se autor bavi na njenim stranama, na raskršću između “Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, koncepcije i percepcije, ideje i slike”

Elma Halilović

Vladimir Pištalo esejima uobličava autopoetički koncept koji je ustanovljavao već nadaleko poznatim romanima i pričama. On istoriju vidi kao celinu koja je spojila epohe, kulture i simbole.

 

 

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *