Close
SAVREMENA LATINOAMERIČKA I ŠPANSKA KNJIŽEVNOST

Kaže se da su „ljubav i borba ono što Latinoamerikanci najbolje poznaju, jer ni jedno ni drugo ne može postojati bez iskrene strasti” – i upravo tu borbu, tu ljubav i strast, narodi Srednje i Južne Amerike preneli su u umetnost, naročito u domene književne umetnosti. Latinoamerički „literarni bum” sve više osvaja Evropu i, zajedno sa Španijom, čini jednu sasvim novu mapu književnog „prostora bez granica”.

Književnost koja je iznedrila magični realizam, i dobropoznata imena poput: G. Mira, H. M. Ruisa, R. H. Sendera, Borhesa, Markesa, Fuentesa, O. Pasa, Isabel Aljende i dr, svoju osobenost, autentičnost i neuhvatljivu moć reči i dan-danas afirmiše i s uspehom obnavlja, u smelim i autentičnim glasovima novih generacija pisaca.

Izdavačka kuća AGORA, prateći savremene glasove španske i latinoameričke književnosti svojim čitaocima nudi širok spektar kvalitetne i neodoljive proze  kojom će, sasvim sigurno, španska i latinoamerička kultura, kao i neponovljivo jezičko bogatstvo ovih naroda, svakom ko se upusti u avanturu književnog hedonizma doneti neočekivana otkrića, jer jedno je sigurno – pred njihovom pričom ne možemo ostati ravnodušni niti iz nje izaći isti kao što smo bili.

Upustite se u doživljaje otkrivanja neotkrivenog sa jednom od vodećih argentinskih književnica – Luisom Valensuelom, ili pak „brazilskim Kafkom” današnjice – Klaris Lispektor; otkrijte fantastičnu prozu šarmante višestruko nagrađivane argentinske spisateljice Samante Šveblin ili uživajte u prozi apsurda Isidora Blajstena koja će još jednom potvrditi da je Argentina uvek bila zemlja izvrsnih pripovedača.

Nezaobilazni roman Ruka vatre A. R. Sančeza između stvarnosti i fikcije, književnih žanrova, između erotike i ljubavnog čina ne ispušta se iz ruku, a tu je i neverovatna knjiga jednog od najvećih autora koje je Meksiko ikada imao – Spev o Halibutu Alfonsa Rejesa.

Svojom autentičnošću, jezičko-stilskim lavirintima i životvornošću tema, knjige Giljerma Martineza, Leopolda Lugonesa, Santjaga Ronkaljola, Lilijane Her i Sesara Aire deo su nesvakidašnjeg književnog univerzuma, jednog još uvek nedovoljno istraženog ali uzbudljivog dela naše planete.

Ako ste ljubitelj proznih antologija, Agora je pripremila tri: Digitalni život (o jednoj sasvim novoj eri digitalnog), Slagalica (antologija savremene španske priče) i Borhesova deca (antologija savremene argentinske pripovetke), a ukoliko ste poštovalac i uživalac poetske reči, možda je pravi izbor za vas upravo meksički pesnik Haime Labastida…

Za sve porudžbine iznad 1600 dinara BESPLATNA BRZA DOSTAVA KURIRSKOM SLUŽBOM (na teritoriji Republike Srbije*).

DIGITALNI ŽIVOT: ŠPANSKA I HISPANOAMERIČKA PRIČA NOVOG MILENIJUMA 

Zamena magičnog realizma virtuelnim započela je jednu novu eru savremene književnosti u kojoj se univerzalno špansko govorno područje, kao prostor bez granica, sada manifestuje i kroz prisustvo interneta i novih tehnologija u savremenoj književnosti, i to iz perspektive otuđenja, emocije, apokalipse, apsurda, borbe za identitet.

Ova antologija savremene španske i hispanoameričke priče u fokus interesovanja postavlja upravo jednu od preokupacija Novog doba, a to je ekspanzija digitalnih svetova, onih fenomena modernih tehnologija koji eksplicitno, ili pak posrednički utiču na svest i život savremenog čoveka.

Zbirka predstavlja subjektivan izbor dvadeset pet priča u kojima se nove tehnologije pojavljuju kao motiv, simbol, znak ili usputni detalj u mislima, snovima, košmarima, mašti ili svakodnevnom životu dvadeset troje savremenih autora sa španskog govornog područja. Kao jedan od aspekata ogromnog bogatstva španske i hispanoameričke priče i njene raznolikosti, ovaj izbor obuhvata šesnaest književnika i sedam književnica iz devet zemalja: Španije, Meksika, Argentine, Perua, Čilea, Bolivije, Kolumbije, Dominikanske Republike i Gvatemale, rođenih između 1958. i 1983. godine.

Kroz zaista autentične, neponovljive narativne pasaže ispisane rukom savremenih senzibiliteta, svaka priča direktno ili na posredan način postavlja pitanje da li mi, savremeni ljudi, zaista živimo u knjizi zvanoj „Gugl“, ili smo i dalje samosvesni i brižni prema našim partnerima, rođacima, deci, ljubavnicima, a naročito (realno-virtuelnim) strahovima.

„Digitalni život je dragocena knjiga sa dva aspekta: s jedne strane, kombinuje tekstove iz Španije i više zemalja Latinske Amerike ne uspostavljajući među njima granice. S druge, razbija neke tematske i stilske stereotipe tradicionalno prisutne u književnosti na španskom jeziku, te na taj način predočava veliku raznovrsnost među savremenim autorima prisutnim na panorami španskog govornog područja.” – Mersedes Sebrijan

BORHESOVA DECA: antologija savremene argentinske pripovetke 

Antologija savremene argentinske pripovetke obuhvata najznačajnije pripovedače ove književnosti iz poslednjih decenija XX i prve decenije XXI veka. Kao i šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka, argentinska pripovetka i danas dominira Latinskom Amerikom.

Osim o umetničkim kvalitetima svakog od 28 predstavljenih autora, ovaj izbor svedoči o književnom odgovoru jedne zemlje rasnih pripovedača na razmeđu milenijuma, u nekoliko decenija između poslednjeg intelektualno revolucionarnog razdoblja XX veka (nasilno okončanog vojnom diktaturom) i našeg vremena globalizacije, godina previranja i traženja izlaska iz finisekularne krize u prvoj deceniji novog stoleća.

SLAGALICA: antologija španske priče XX veka 

„Od osamdesetih godina XX veka, kada je posle buma hispanoameričke književnosti kod nas počelo sa intenzivnijim prevođenjem književnosti sa ovog govornog područja, do danas je prevedeno neuporedivo više dela nego za ceo prethodni vek.

Ipak, u celokupnom tom prevodilačkom poduhvatu prednjače hispanoamerički pisci i njihova dela, dok je matična zemlja Španija, sa baštinom od devet vekova pisane književnosti na kastiljanskom jeziku, ostala donekle zapostavljena.

Uočljivo je da postoji nekoliko antologija hispanoameričkih priča, ali ni jedna španska. A zemlja koja je dala Servantesa, tvorca savremenog romana i pripovedača po antonomaziji, i te kako ima bogatu pripovednu tradiciju, pa je prosto neverovatno da je španska pripovetka na srpskom jeziku, sa tek nekoliko izuzetaka, do danas gotovo nepoznata.

Ovaj prvi od tri zamišljena toma antologije španske priče XX veka treba da ublaži takav nedostatak, da srpskog čitaoca uvede u pravu riznicu i pokaže mu tek majušni deo jednog bogatog književnog sveta. Kako ništa ne nastaje samo od sebe ili ni iz čega, tako i stvaraoci u istorijski i umetnički burnom XX veku imaju svoje preteče sa kojima čine deo neprekidanog kontinuuma u kome i sami postaju nečiji prethodnici.

U ovom izboru ih je nekoliko i uglavnom pripadaju dvama pravcima druge polovine XIX veka: realizmu (sa još ponekim odsjajem kasnog romantizma), i Generaciji 1898. čiji pripadnici već postaju predstavnici različitih umetničkih strujanja i previranja u XX veku.

Širina slike se ogleda kako u izboru pisaca, tako i njihovih priča. Otuda potiče i naslov „Slagalica“ za koji nam je ideju dala Galdosova pripovetka na samom početku zbirke. To znači da je svaka haotičnost ili „bezglavost“ u stvari namerna, te stoga prividna.

Ako je jedan od osnovnih atributa književnosti njena univerzalnost, sposobnost da bude podjednako shvaćena i prihvaćena na različitim geografskim širinama i u različitim vremenskim epohama, čitaocu neće biti čudno što se neke priče i posle jednog veka čine neverovatno savremenim i aktualnim.”

LEGIJA STRANACA – Klaris Lispektor

NEVEROVATNA ZBIRKA PRIČA BRAZILSKOG KAFKE!

Jedan od osnovnih motiva Klarisinih priča i romana jeste čudesni trenutak ličnog preobražaja. Baš onda kada celo biće za to sazri, junacima njenih dela dešavaju se naizgled slučajni susreti, otkrovenja, hazardi, koji, iako bi, naizgled, prošli ispod radara kakvog velikog narativa, zapravo podstiču na onaj pokret koji menja sve. Zbirka Legija stranaca posuta je upravo takvim trenucima.

Otvara je mala devojčica koja u silnom profesoru krupnih ramena, pričom o blagu, „razvezuje crne snove o ljubavi”, slične onima koje je on u njoj jutrima izazivao.

A jedna druga devojčica, u pripoveci koja zatvara zbirku, mora najpre proći, preko jednog malenog pileta, kroz sve razorne i surove sile prve žudnje, kako bi mogla otići iz detinjstva i postati „hindu princeza koju u pustinji čeka njeno pleme”. Čitav svet koji ispisuje Klaris Lispektor nalikuje usnama devojčice Ofelije iz priče koja daje naslov zbirci, suvim usnama koje upućuju hitni zov. Protagonisti priča najednom, iz naizgled uspavanog unutrašnjeg sveta, otkrivaju da žele(…), da im je nužna ona razarajuća želja od koje svaki pravi život počinje.

U ovoj zbirci, pred nama su događaji usled kakvih u naše, naizgled uređene vrtove, nahrupi čitava legija stranaca. I to strano neminovno mora postati deo organizma i preobraziti ga.”

Ova zbirka neverovatnih priča još jednom potvrđuje zašto je Klaris Lispektor često nazivana „brazilskim Kafkom”. To poređenje proističe iz najznačajnije njene srodnosti sa autorom Preobražaja: njihovo pisanje ne liči baš ni na jedno drugo. Pojava dela Klaris Lispektor i sama je, u književnosti na portugalskom jeziku, jedna od tih tačaka sa koje nema povratka i koja otvara nešto u potpunosti novo.

MENE NIKAD NISU PUŠTALI DA PRIČAM – Isidoro Blajsten

Argentina je uvek bila zemlja izvrsnih pripovedača. Blajsten pripada onoj rasi pripovedača apsurda koji nas nagone, između dva napada grohotnog smeha ili dva talasa jeze, da shvatimo sve nijanse životnog spektra. Čudno je osetiti toliku sreću od čitanja… jedan izvanredan čas književnosti. Sve ovo su prepoznali naši čitaoci, tako da je ova knjiga, od juna, kada se pojavila, za samo nekoliko meseci i u Srbiji stekla status kultne među poznavaocima najboljih književnih začina.

RUKA VATRE – Alberto Ruj Sančez

Ruka vatre je knjiga o želji: onoj koja izbegava kalupe u svakom mogućem smislu: razliva se, otima, preliva preko svakog okvira, izmiče kalupima. Alberto Ruj Sančez, preko glavnog lika Zajduna, ljubavnika, pisca, pripovedača, pesnika, lika čiji život sadrži poveću količinu autorovih biografskih podataka, u ovom delu ispaljuje tekst u pravcima raznovrsnih manifestacija ljudske želje.

Ruka vatre briše razne granične linije: između stvarnosti i fikcije, između književnih žanrova, između erotike i ljubavnog čina; pustite da ta ruka iz vatre, ta vatrena ruka života, kao ruka grnčara, oblikuje vaše fantazije. Čitaoci Ruke vatre i sami postaju Hamsa: drže knjigu u rukama, neguju je, čuvaju, uživaju u njoj i sa njom, a čitaju je i usvajaju očima” – Sonja Štajnfeld

Ruka vatre Alberta Ruja Sačeza je čulna knjiga koja sa čitaocem komunicira putem vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira. Opipava svet, poput deteta, i iznova se s njime upoznaje. Vraća nas na sam početak stvaranja gde je svaki predmet novo otkriće. Zavodi i zadovoljava, prodirući u najdublje ponore ljudskih želja.

Umetnik i ljubavnik su izjednačeni, oni se podrobno upoznaju sa materijalom na kojem stvaraju, dodiruju ga i oblikuju, izazivaju promene na njemu, bilo da se radi o keramičkoj figuri, bilo o ženskom telu. Igra sa vatrom je opasna, ali i neizbežna, iako je vilin konjic svestan da će dodirnuvši plamen izgoreti, on uleće u vatru, vođen velikom željom za spoznajom u kojoj će njegova smrt biti veličanstvena.” 

ROMAN NOAR S ARGENTINCIMA – Luisa Valensuela

KADA LIČNI ZLOČIN PREARSTE U KOLEKTIVNI

Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“, živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu, koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.

Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka, koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet.

No, Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna priča, koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjem simetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.

Čeril Nimc u American Book Review je o ovom romanu napisala:

“U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noar pokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju,

s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen.

U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima. Ona je simboličko istraživanje naše lične I kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti. “

SIMETRIJE – Luisa Valensuela

Valensuelina proza je stilski raznovrsna – humoristična, lirska, razbarušena, samozapitana, ali i mračna, angažovana i provokativna, ponekad sve to istovremeno. U neobičnom svetu Simetrija, u koji se upliću apsurd i fantastika, pred čitaocem se smenjuju: nelagodna želja ćerke da ubije majku, magična pera I amajlije, religijski i pseudoreligijski obredi, erotske fantazije, kanibalizam, kobne poplave; prizori iz gradskog života, nepisana pravila tanga, čudnovati kafe u kome muškarci i žene sede odvojeno; metaknjiževne fantazije o princezama transponovanim u savremeno doba i ogorčenim na svog tvorca – pa sve do torture političkih zarobljenica u argentinskim logorima. Iznad svega, ovo su priče o potrazi za ženskim glasom i identitetom.

Za Valensuelu, taj je identitet ukorenjen u kolektivnom iskustvu, naslanja se na tradiciju i njene ideale „ženstvenosti” ali je i menja I podriva, a istorijska marginalizacija žena omogućava im da promišljaju sebe, svet i književnost na nov, smeo i vizionarski način. 

„Knjige Luise Valensuele su naša sadašnjost ali u njima je takođe sadržana naša budućnost; na svakoj njihovoj stranici nalazi se istinsko svetlo, istinska ljubav, istinska sloboda.” – Hulio Kortasar

„U srcu Valensueline proze nalazi se duboka zaokupljenost upotrebom i zloupotrebom moći, strukturama dominacije koje prožimaju najosnovnije aspekte našeg bivstvovanja.

Te strukture
dominacije očitavaju se u politici tela, politici seksualnosti, politici jezika i politici države, posebno autoritarne države. Valensuelina proza vešto oslikava međuzavisnost između svakog od ovih nivoa političke razmene.” – Gvendolin Dijas

„Ono što Luisa Valensuela piše o nama mnogo je više od svedočanstva: to je jedan novi znak koji nam omogućava da, zahvaljujući njoj, izrazimo naše lične, još uvek neimenovane oblasti, sve ono što pati i čemu je potrebno oslobođenje i pravda.” – Leopoldo Brisuela

MORAŠ DA SE SMEŠKAŠ – Luisa Valensuela

GLAS I SVEST ŽENE

Moraš da se smeškaš, prvi roman Luise Valensuele (1966) prikazuje život jedne prostitutke sa
empatijom, iz antipatrijarhalne perspektive, bez moralisanja ali neumoljivo kritički prema društvu koje nema mnogo milosti za žene kao što je Klara, prostodušna junakinja sa skromnim snovima o moru i sreći, koja se na svakom koraku suočava s eksploatacijom i nasiljem.

U ovu tragičnu priču autorka uključuje komične i kič elemente, te predstavlja izuzetno živopisnu galeriju sumnjivih likova, sitnih kriminalaca i prevaranata koji stoje u suprotnosti s naivnošću junakinje, čija maštanja o životu i ljubavi odražavaju sentimentalna opšta mesta popularne culture. Ovo je takođe priča o sporom i mukotrpnom sticanju svesti jedne potlačene žene, a otvoreni kraj romana nagoveštava da je uspela spoznati slobodu, po prvi put i uprkos svemu.

Luisa Valensuela ovim romanom već najavljuje svoje centralne književne preokupacije, pre svega zanimanje za rodne teme i kulturni i društveni položaj žena, koje se nalazi u osnovi njenog poimanja ženskog pisma.

“Na svakoj stranici nalazi se istinsko svetlo, istinska ljubav, istinska sloboda.” – Hulio Kortasar

OPASNE REČI – Luisa Valensuela

O ZABORAVLJENIM MITOVIMA, ZABRANJENOM JEZIKU I PISANJU TELOM

U knjizi Opasne reči velika argentinska književnica Luisa Valensuela se na sebi svojstven, maestralan način bavi temom ženskog pisma i njegovog odnosa prema politici, erotici i mitu, s posebnim osvrtom na argentinske i latinoameričke društvenoistorijske prilike i književnu tradiciju, kao i širim temama vezanim za odnose moći u jeziku i funkcijom Tajne u književnosti kao svojevrsnog metafizičkog koncepta u delima velikih latinoameričkih pisaca poput Kortasara, Fuentesa i Klaris Lispektor.

Reči su opasne zato što mogu biti oruđa kako dominacije tako i subverzije a ženska književnost donosi nove mogućnosti za preispitivanje i oblikovanje stvarnosti upravo zahvaljujući viševekovnom potčinjavanju žene koje joj omogućava da pristupi patrijarhalnom logosu iz jednog novog ugla, sa mesta na kome je lakše steći uvid u mračnu stranu bića, gde uobrazilja deluje slobodnije a telo ustaje u pobunu i govori u ime onih kojima je toliko dugo reč bila uskraćena.

Polazeći od koncepta zazornog Julije Kristeve, Valensuela nudi jedno specifično viđenje pisanja telom u delima latinoameričkih književnica gde „naslađivanje odvratnošću“ otvara nove puteve spoznaje i promišljanja stvarnosti.

Njeno shvatanje pisanja telom takođe je blisko vezano za konkretne okolnosti argentinske državne represije u doba diktature i za ideju da književnost mora biti izraz istorijskog pamćenja i borbe protiv nepravdi, što je vidljivo i u njenoj vlastitoj književnosti. Vraćajući se zaboravljenim mitovima, prisvajajući zabranjeni jezik, boreći se protiv cenzure i autocenzure, podrivajući književni kanon, kao što sama Valensuela čini kada preosmišljava Peroove bajke i pretvara ih u izraz ženske slobode i pobune, književnice osvajaju nove slobode na svim poljima i za sve nas.

PTICE U USTIMA – Samanta Šveblin

LUCIDNE I PROVOKATIVNE, STILSKI VALJANO NAPISANE KRATKE PROZE DOŠLE IZ PERA AUTORKE NESVAKIDAŠNJEG TALENTA

Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se “opasno približavaju utopiji savršene knjige”. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među širokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste.

U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo.

Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (“U stepi”, “Ptice u ustima”), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (“Deda Mraz spava kod nas”,”Glave o asfalt”), otud stalni prizvuk horora (“Pod zemljom”, “Očajne žene”) ili apsurda (“Crne rupe”) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom “Moj brat Valter”).

Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (“Benavidesov teški kofer”, “Irman”, “Očajne žene”, “Ptice u ustima”, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (“Pod zemljom”), čudo “jedne premise” (“Konzerve”, “Čovek sirena”, “Crne rupe”) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vanumetnički trivijalnog postojanja.

Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili G. Garsije Markesa. Dobro korišćenje šturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari.

SPASONOSNA RAZDALJINA – Samanta Šveblin

PUKOTINA IZMEĐU DUPLOG DNA STVARNOSTI

Pred čitaocem je knjiga u kojoj nema konačnog „ishodišta nemira”. Napeta, gotovo preteća svakodnevnica romanesknog sveta, poput fantastično-horornog lavirinta, pokreće lavinu opsesivnih tema Samante Šveblin, među kojima su i one „urođene nemoći da se predvide zlokobne, apsurdne intervencije sudbine”, te „ekološki horor genetski modifikovanog sveta”, ukršten sa „dekadencijom argentinskog sela i fantastikom sujevernog sveta punog predrasuda”.

Priču o jezovito-misterioznim dešavanjima u jednom seoskom krajoliku na prvim stranicama otvara dijalog fantomskog dečaka Davida i Amande, junakinje koja u halucinantnoj blizini smrti pokušava rekonstruisati „pukotinu između duplog dna stvarnosti”. Igra sa egzistencijalnim začaranim krugom večne pretnje simbolički se premešta na dve ravni, na dve porodice, u kojima Amanda i Nina, Klara i David, postaju razrešenje koda spasonosne razdaljine.

Dobijajući jasne obrise horor priče, egzistencijalna drama romana započinje zagonetkom o navodnom trovanju dečaka Davida, koja se dalje relativizuje uzbuđujućom priču o „preseljenju” duše. Želeći da zaštiti svoju kćerku Ninu od pretećeg, gotovo fizičkog presađivanja, Amanda pokušava da aktivira model spasonosne razdaljine.

„Kulminirajući u nerešivu misteriju u kojoj svaka rečenica nosi ’neizrečenu pretnju’, Spasonosna razdaljina jeste roman u kojem sve što se kaže, postaje sve gore i gore …konačno puštena nit, kao fitilj zapaljen na nekom mestu; nepomična pošast koja tek što ne bukne.” – Gardian

„Genije.” – The New Yorker

„Ovaj opasno adiktivan prvi roman, još jednom potvrđuje Samantin prepoznatljivi, preteći i subliminalno nasilni pripovedački stil u kojem se pred-apokaliptički svet latentne pretnje predstavlja kombinacijom književnosti apsurda, fantastike i horora oscilirajući između najboljih stranica Embrouza Birsa, drama Beketa i Pintera, i pomalo zaboravljenih priča Koboa Abea.” – Branko Anđić

SEDAM PRAZNIH KUĆA – Samanta Šveblin

PRIČE S DRUGE STRANE “OGLEDALA”

Pred vama je uzbudljiva zbirka priča „Sedam praznih kuća“ za koju je ova autorka dobila značajnu međunarodnu nagradu „Ribera del Duero“.

Samanta Šveblin stekla je status jedne od najharizmatičnijih spisateljica savremene hispanoameričke književnosti. Šveblin, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne. I upravo u „zavodljivoj“ formi priče, i ovaj put autorka kreira zavodljivi put ka sedam praznih kuća, gde njeni junaci istražuju sopstvene strahove i granice između otuđenja i normalnosti.

Narator je „zdrav razum koji razmatra lude ljude, ili ljude koji ozbiljno razmišljaju da se okrenu ludilu“, u širokom moru uznemirujućih atmosfera i šokantnog spektra senzacija koje se pojavljuju iz stranice u stranicu.

Sedam priča u ovoj knjizi, autonomne ali u stalnom tekstualnom dijalogu smele imaginacije, poput „sedam praznih kuća“ naseljavaju likovi koji istražuju strahote svakodnevice, seciraju svoje lične strahove ali i strahove drugih, ispituju „otuđenost normalnosti“ – postojanje granice između „normalnog“ i „izvanrazumskog“, ali isto tako ove priče autentičnim stvaralačkim pismom Samante Šveblin iznova problematizuju osnovne aspekte i more ljudskog postojanja: život i smrt, usamljenost i ljubav, porodicu i međuljudske odnose, kao i večno pitanje: Ko sam zapravo?

Autorkino poigravanje sa prostorima fantastičnog, i ovaj put potvrdilo je onaj epitet na koji smo mogli naići čitajući kritičke zapise o njenoj prozi – da je ovakav poetički izbor ustvari „bušilica između stvarnog i nestvarnog“, a kako i sama autorka navodi, u njenoj najnovijoj kolekciji priča želela je stvoriti jedinstven svet u kojem se sve priče „hrane jedna drugom“.

Tako, sve ove priče postaju deo velikog kataloga ljudskih strahova, želja i sputanosti u današnjem svetu u kojem je reč „normalno“ samo rez koji svako društvo stvara za sebe, a egzistirajući u hibridnim prostorima krimi i horor priče, psihološkog trilera i dubinske drame ljudskih bića u stalnom unutrašnjem dijalogu sa samim sobom – na granicama stvarnog i fantastičnog, pružaju čitaocima neponovljivi užitak u kojem svaka priča i nema stvarni kraj, a pritom otvara mogućnost široke čitalačke imaginacije i zajedničke avanture sa Samantinim junacima, sa druge strane „ogledala“.

SPEV O HALIBUTU – Alfonso Rejes

MEKSIČKI MAJSTOR PISANE REČI!

Našim čitaocima se prvi put na srpskom jeziku, iz obimnog dela Alfonsa Rejesa (1889-1959), jednog od najvećih književnika koje je Meksiko ikada imao, predstavlja antologijski izbor iz celokupnih njegovih priča.

Ovaj sjajni pisac svih žanrova, nepopravljivi inovator i utemeljitelj mnogih stvari u meksičkoj književnosti i kulturi, bio je u mnogome preteča pisaca koji su ostvarili bum latinoameričke književnosti šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Literatura je bila njegov način da kreira bolji svet, ustrojen prema vlastitim kriterijumima.

To mu je i uspevalo. Tvrdio je: „Fantazija mi nudi svet koji sam ja stvorio ‘po svojoj slici i prilici’… realnost mi nameće svet koji je spoljašnji, i u njemu me porobljuje. Dakle, realnost je moj neprijatelj.“

„Iz priča Alfonsa Rejesa teče bujica života, u širokom spektru: od najrazličitijih tema i spajanja krajnosti – u istoj priči paralelno egzistiraju filozofska razmatranja potkrepljena fizikom, botanika i književne ili antropološke teorije s jedne strane, a prozaični opisi i kolokvijalni izrazi s druge – do jezičkih i žanrovskih eksperimenata.

Nije ga ograničavao formalistički koncept tekstualne autonomije i svim snagama je nastojao da preskoči ili izazove prag koji deli stvarnost od mašte, pisca od teksta, beletristiku od eseja.

U stalnom sporenju sa kanonskim tekstovima i uvreženim idejama, Rejes čitaocima pruža svežinu kojom odišu čak i takozvane mrtve metafore, poput fenomenalnog oživljavanja mrtve ruke u ‘Ruci majora Arande’ i poziva nas da istražimo životnu snagu u naizgled inertnim predmetima i mislima.

U jednom eseju Borhes naziva Alfonsa Rejesa ‘prvim čovekom književnosti naše Amerike’; ovim izdanjem srpski čitaoci će se uveriti u opravdanost takve atribucije.“

ODVRATNA SREĆA – Giljermo Martinez

U RAVNOTEŽI NUŽNOSTI I SLUČAJNOSTI

Giljermo Martines odavno ima svoju publiku u Srbiji; njegova prva dva romana su objavili novosadski „Svetovi“, sledeća dva – beogradska „Laguna“. Antologijska priča Veliki pakao objavljena je, kako dolikuje, u „Agorinoj“ Antologiji savremene argentinske priče; no njegove pripovetke nikad dosad nisu kod nas bile objavljivane.

Priče odabrane u ovoj knjizi predstavljaju Martinesov literarni svet, trikove njegovog zanata i srećan amalgam naučnika zabrinutog pred enigmom postojanja i malovaroškog teniskog šereta. Po temama koje se kroz sve njegove knjige provlače, može se mirne duše reći da mu je delo veoma koherentno, takoreći monolitno, profesorski kontrolisano i uravnoteženo – bez viška i bez manjka.

Martinesova ličnost sa mnogostrukim dnom stvara i takvu književnost, iako to ne podrazumeva konvencijalno pozitivističko uprošćavanje; njegove teme su egzistecijalne, vanvremene, osmišljene kao matematički problemi ravnoteže nužnosti i slučajnosti, hronološkog i paralelnog vremena, stvarnosti i njenih alternativa.

Ali logičar kao da se samom sebi pomalo ruga (nikad čitaocu) jer finom ironijom i humorom relativizuje svoj naučni pristup primenjujući ga na nizgled trivijalne teme.

U njegovim pričama i romanima pojavljuju se pohotni profesori i izazovne studentkinje, iskusne i uvenule barske dame i golobradi zavodnici, senilne i mrgodne babe i umorni očevi, teniseri, bolničarke, umišljene književne veličine, zločinci i žrtve, običan svet.

Naučni metod tek odškrine vrata da pokaže načas kako svakodnevica nije samo ono što se vidi, da banalna stvarnost često sadrži neslućenu višeslojnost koja ponekad može biti fantastična, apsurdna ili jeziva.

Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise. 

FANTASTIČNE PRIČE – Leopoldo Lugones

SVET U KOME SU ČUDA ODISTA ČUDESNA 

Izbor „Fantastične priče“ Leopolda Lugonesa, jednog od najuticajnijih pisaca u argentinskoj istoriji književnosti, sadrži priče iz knjiga „Strašne sile“ („Fuerzas extraćas“, 1906) i „Kobne priče“ („Cuentos fatales“, 1924) i one objavljene u časopisima od 1897. do 1936. godine, počev od prve Lugonesove fantastične priče „Leptir?”.

Nastale u vreme kada se pozitivizmu kao dominantnoj filozofiji i realizmu kao vodećem književnom pravcu suprotstavljaju modernistička interesovanja za egzotično, okultizam i iracionalno, one problematizuju pozitivističke ideje i podrivaju temelje realistične verodostojnosti, u čijem se kulturološkom i estetskom normativnom okviru konstituiše književnost fantastičnog realizma kao suštinski subverzivni žanr. Lugonesov fantastični univerzum šarolik je koliko i njegova interesovanja, u njemu figuriraju ezoterija, okultizam, teozofija, mitovi, narodna verovanja, hrišćanski motivi, ludaci i moderni magovi-naučnici, čarobni predmeti i buntovne, inteligentne ili osvetničke životinje kao subverzivni elementi unutar ustanovljenog prirodnog ili sociokulturnog poretka.

Specifično za Lugonesa je to što natprirodne fenomene često izazivaju sami junaci, bilo naučnim eksperimentima, kršenjem božanskih zapovesti, prkosnim stavom ka onostranom, ili čak taštinom i ljubavnim nepromišljenostima. Odvažni, radoznali ili cinični junak mora da prizna poraz pred silama koje ga nadilaze i koje ne uspeva sasvim da dokuči.

Nastala u vreme pre modernih neofantastičnih preispitivanja žanra, koja su zamenila strah i nevericu pred natprirodnim fenomenima egzistencijalnim zamorom i rezigniranim prihvatanjem posunovraćene stvarnosti, Lugonesova fantastika još uvek odražava svet u kome su čuda odista čudesna, uzbudljiva i opasna i ostavljaju duboke a ponekad i kobne posledice na one koji ih iskuse. Leopoldo Lugones (1874–1938), argentinski pesnik i prozni pisac, jedan od najistaknutijih predstavnika hispanoameričkog modernizma i fantastične književnosti Rio de la Plate, koja doživljava izvanredan procvat u XX veku s piscima kao što su Borhes i Kortasar. U Argentini se kao Dan pisaca slavi datum njegovog rođenja, 13. jun. Važnija dela: „Sutoni u vrtu“ (1905, poezija), „Čudne sile“ (1906, priče), „Sentimentalni Mesečev kalendar“ (1909, poezija), „Kobne priče“ (1924, priče), „Anđeo senke“ (1926, roman). 

STID – Santjago Ronkaljolo

IZGUBLJENE ILUZIJE U KOJIMA SE PREPOZNAJEMO

Intimna kamera romana Stid velikog peruanskog pisca Santjaga Ronkaljola, prati članove tri generacije jedne prosečne porodice u Limi. Roman jednostavnim i neposrednim jezikom oslikava život iznutra, onakav kakav zaista jeste, u Peruu, u Japanu, u Meksiku. Ili Srbiji.

Šest tačaka gledišta ogoljavaju izgubljene iluzije tri generacije. Protagonisti romana suočavaju se sa problemima tipičnim za svoje godine i sredinu u kojoj žive. Sredovečni Alfredo saznaje da mu je ostalo još šest meseci života (i dve godine da isplati hipoteku), ali ne uspeva to da saopšti nijednoj osobi iz svog okruženja.

Njegova žena Lusi „imala je mnogo toga da ispriča svom mužu, ali nije tačno znala šta”, a u nedostatku životnih (i bračnih) uzbuđenja sama sebi piše anonimne erotske poruke. Njihova ćerka Marijana, trinaestogodišnjakinja u raljama puberteta, između licemerja okruženja i porodične anemije odlučuje da žrtvuje – sebe.

Najmlađi član porodice, Serhio, simbol dečje nevinosti/surovosti, živi u svetu mašte na oštroj ivici tragične stvarnosti. A senilni Dejka, kadar „da posegne za uspomenom iz 1956. i da je iskoristi kao da je jučerašnja”, jednako je željan ljubavi, pažnje i društva, u staračkom domu ili porodici.

U ovoj galeriji intimnih uvida junacima se pridružuje i mačor Roki, koji romanu daje nesvakidašnji ritam, komičnost i uravnoteženost, bori se sa nagonskim zovom za parenjem, mirisom koji mu „stvarno radi grozne stvari”. U toj tragikomičnoj priči, svaki junak poseže za određenim lažnim predstavama ne bi li opstao. Kao i svi mi, uostalom.

„Premda roman Stid od samog početka stavlja do znanja da je reč o darovitom književniku koji vešto koristi svoj novinarski i televizijski zanat, njegova najveća vrednost jeste univerzalnost, izuzetno razumevanje autora prema vrlinama i manama svakog lika – tolika da i čitalac s njima oseća empatiju – i činjenica da je u ovoj knjizi, baš kao ponekad i u životu, svaka stvar nazvana svojim imenom.”

EPIZODA IZ ŽIVOTA PUTUJUĆEG SLIKARA – Sesar Aira

KNJIGA O UMETNOSTI I UMEĆU ŽIVOTA

Roman Epizoda iz života putujućeg slikara, jedna je od Airinih najpoznatijih knjiga, tematizuje boravak nemačkog umetnika Johana Morica Rugendasa na tlu američkog kontinenta (1831-1847). Reč je o njegovoj drugoj poseti ovih predela pri čemu se opisuje Rugendasovo putovanje iz Čilea ka Buenos Ajresu zajedno sa slikarem Robertom Krauzeom.

Uzdižući umetnost i putovanje kao modus vivendi, Sesar Aira ispisuje povest o crtežu kao dokumentu, ispisuje veliku priču o čoveku i njegovom putu, odnosno i najdirektnije, njegovoj poziciji spram poretka stvari u univerzumu.

Život protagoniste sudbinski je odredio udar groma, njegovo lice ostaje unakaženo nakon nevremena u Mendosi kada doživljava preobražaj. Izmučenu migrenama i obeleženu deformitetom, svoju glavu umetnik pokriva velom i lečeći se opijumom uspeva da crtežom ovekoveči iznenadni napad Indijanaca na jedno selo. 

SO BI IMALA UKUS PRAŠINE – Haime Labastida

Pesnička aktivnost u Meksiku, u drugoj polovini XX veka je prvenstveno bila obeležena drastičnim smanjenjem takozvanih književnih kružoka, koji su krajem XIX veka i početkom XX bili mesta na kojima su pesnici uživali u čitalačkoj publici, i obrnuto, mesta na kojima su čitaoci locirali pesnike i često ih čitajući unjihovim časopisima, knjigama, promocijama i sličnim događanjima.
Verovatno jedna od poslednjih grupa druge polovine XX veka, ako ne i poslednja, koja je bila nosilac ove tradicije u meksičkoj književnosti, jeste grupa “Pobunjeni klas”.

Integrisali su je pet mladića entuzijasta, istraživača, upoznatih sa nacionalnom i svetskom književnošću, koji su ujedinili svoje nemire u nastojanju da objave prvu zajedničku knjigu 1960. godine, čiji je naslov glasio “Pobunjeni klas”, u izdavačkoj kući Fondo de Cultura Económica. Huan Banjuelos (Tukstla Gutierez, Čijapas, 1932), Haime Augusto Šeli (Meksiko Siti, 1937), Haime Labastida (Los Močis, Sinaloa, 1939), Oskar Oliva (Tukstla Gutierez, Čijapas, 1937) i Eraklio Zepeda (Tukstla Gutierez, Čijapas, 1937 – Tukstla Gutierez, Čijapas, 2015) bili sučlanovi te grupe, uz napomenu da su prva četvorica bili prvenstveno pesnici, dok je poslednji više težio prozi; a svi oni su, na kraju krajeva, bili, ili su i dalje deo književnog života Meksika.

Ulog ili potraga ovih mladića su, u opštim crtama, imali veze sa skretanjem pažnje na potrebu da se književnost ponovo usredsredi na društvene teme, posebno na trenutak u kojem su živeli, kao i, s vremena na vreme, na zajednice udaljene od velikih urbanih centara, ističući njihove ukorenjene običaje i nestašice sa kakvim su se suočavali, iako taj zajednički ulog nije značio da njihovi stilovi imaju sličnosti (kao što je bio slučaj sa većinom književnih kružoka koji su delovali pre njih). 

Dodaj komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *