ARHETIPSKA POLIFONIJA SKRAJNUTIH EHOA
Ako su ratni „dijalozi“ u rovovima Atake na Itaku doneli stav da su zaraćene strane „na
zajedničkom zadatku ubijanja tišine“ (Demić 2015: 58) onda, u izvrnutoj hipotezi iznosimo
stav da su Ćutanja iz Gore polje višestruko generisanog i kompleksnog delovanja muka.
Bezvuk koji okružuje centralni topos, Petrovu goru, je sablažnjiv, groteskan, vilinski grlen,
naslojen glasovima umrlih. Praznina koja obavija tišinu melanholični je odjek kaluđerske
sputanosti da “govori”, ona je nema pesma monaha Petra, jednog od medija kroz koji pisac
propušta arhetipsku povest o kordunskom toposu. Da bi fenomenološki ogolio čoveka do
srži, Demić u njegova usta apokrifno stavlja molitvu očišćenu od reči. Transcedentalnost
narativnih meditacija prevodi fokalizatora priče u stanje zaglušujuće jasnoće, nalik na
taoističkom iznenadnom prosvetljenju, a to se poklapa i sa namerama samog autora da
čitaoca dovede u stanje kolektivne osvešćenosti.
Hibridizacija topografije i mitologije diše u Demićevoj prozi. Distopijsko Zaumlje kao
mrtvorođenče denotira ka Krajini kao implicitno učitanom entitetu. Siscija, Sisak je deo
rimskog hronotopa u romanu. Petrova gora se u nemim kartama obeležava kao pustinja i u
narativnom tkivu isijava značenja. Ona je demijurg, tvorac života i smrti, a ne narator, koji
se, bartovskom strategijom samoukidanja uklanja iz pripovednog parergona. Ona je
predstavljena kao oličenje nepropadljivosti, kao božanstvo. U legendarnoj vizuri
šumovita gora je oslikana kao ostrvo iznad oblaka, što se uklapa u mitološku paradigmu
vertikale koju čine nebo-otac i zemlja-majka.
Polisemičnost gore u Demićevom romanu zadobija teško sagledljive razmere. Petrova Gora
je ženski princip, majka. Kada inicijalni narator kaže da „srcu te Gore, u samoj njenoj
materici, na desetinu lakata ispod njene površine, obmotani nekolikom slojevima ilovače
(posteljice tvrdog zaborava), već vijekovima leže tijem mnozine ljudi, znanih i neznanih,
važnih i nevažnih“ onda možemo da povučemo frajevsku liniju dodira ovog sveta sa slikom
mračnog zavojitog lavirinta, utrobe nemani ženske rodnosti, koja se često pojavljuje
antičkim u junačkim traganjima tezejskog tipa. Umnožavanje ženskog, gorskog glasa, autor
realizuje kroz obličje G(v)ozdane, demonske higijeničarke i vilinsko proplakivanje. Htonska
G(v)ozdanina fokalizacija prikazuje Petrovu goru kao vreteno sveta, pupak sveta, Axis Mundi,
a njene replike koje svedoče o proganjanju odlutalih duša i o saplemeničkom egzorcizmu
opravdavaju žanrovsko određenje ovog romana – fantazmagoriju.
Za razliku od slikarskog hermafroditizma na skici „Pijanog broda“ Save Šumanovića u
Trezvenjacima na pijanoj lađi i grotesknog, hormonskog kratkog spoja u vidu nakaznog „ženskog
bataljona“ u Ataci na Itaku, u Ćutanjima na Gori imamo oslikavanje čiste biblijske
androginosti kroz dijalog Adama i Adame. Platonska priča o razdvojenosti muškog i ženskog
i kruženju animusa i anime sa beskrajnom čežnjom da se spoje, vidimo u Adaminim rečima da
je Adam njen zavičaj, „jedini izvor nostalgije“. No, nije ovo jedini plan androginosti u
romanu. Pripovedačevo uho eksplicitno je i muško i žensko a pretnja od raščetvorenosti,
razdvojenosti već razdvojenog sagledavamo u bratskom tetralogu parova – braće po materi i
braće po ćaći.
Diskurs o bolu Demić ispisuje biblijskom tematikom kroz pentalogiju, bilo da je reč o
Hristovoj (limenoj) nemoj duši koju empatično sažaljeva u priči „Iesus Nazarenus rex
Iudaeorum“ iz Molskih akorada, bilo da je reč o telesnim pukotinama samog Adama iz
poslednje knjige. Za Adama je bol „osa oko koje se svemir vrti do vrtoglavice“, on je
egzistencijalna konstanta. Obrtanje koje muški deo biblijskog androgina prevaljuje preko
jezika, postaje osovina oko koje se vrti čitav inverzivni postupak romana i prema kome je
„Apokalipsa sam početak“, prolog je na kraju a epilog na početku . Ovaj vertigo koji autor
realizuje ne samo kroz ovaj roman već i u pomenuti poredak knjiga u pentalogiji, ima za cilj
prikazivanje suštinske dezorijentisanosti više nego ograničenog čoveka – i u tekstu a i u
životu.
Figura proroka je jedna od centralnih u romanu. Prorok, monah Petar, imenom je vezan za
kamen, za Goru. U sebi, u jukstapoziciji on sadrži i blagoslov i prokletstvo. Prorok je tako
plod Gospodnje pohote, posrednik zaumnih vizija, martir, mučenik, metafora za polugu
kolektivnog nesvesnog, sredstvo kojim svetina sama sebe održava u pokornosti ali i čovek
koji živi u jeziku, jer „onaj ko je sposoban da se čudi svakoj izgovorenoj reči ili najprostijem
događaju, nije izgubljen za proroštvo.“ Prorok je tako formalistički zagledan u mit koji
govori o nepoznatom i koji je „zagledan u srce velike tišine“.
Sledeći u nizu pripovedača, posle kaluđera Petra, čije se usahlo mučeničko telo, gotovo
mitski pretočilo u izvor čistih, kaluđerskih suza, nalazi se Lešo Dijaković, samouki đak.
Samoumanjenost ovog pripovednog glasa korespondira sa religioznom, srednjovekovom
anonimnošću. Ovakav identitet je prazan, otvoren, suštinski nedefinisan, on je „nomen
nescio“, a dobro znamo afinitete autora da bira upravo ovakve aporetične fenomene da bi
mogao kroz njih da progovara o životnoj transcedenciji, o onome što nam je neuhvatljivo.
Pripovedanje o ćutanju je zapravo jedini način odlaganja kraja postojanja što se eksplicitno
i navodi u poslednjoj glavi knjige.
U petoknjižju smo imali klizanja naratora u domen animalnog, kiničnog, kao u slučaju psa
Argusa (u Ataci na Itaku) ili ciničnog survavanja gde se narator doživljava kao naduvana
plutajuća lešina od tuđih priča (u Po(v)ratničkom rekvijemu). Skepticizam, mizantropija i
cinizam su preduslovi da bi se čovek mogao da se odljudi i da bi u tišini mogao da pronađe
glas sopstva. I zato monah Petar uzvikuje „Raj je tamo gde nema ljudi.“ I zato apostol Petar
očajnički beži od ljudi da bi spas pronašao u samoći. I zato „odsustvo ljudi i života,
preduslov je za stvaranje, a ne prilika za iskazivanje snage svoje molitve“. Ćutnja je
cinična reakcija na otupelost čula koja nastaje kao posledica „civilizatorskog napretka“.
Ono čemu beznadno teži autor u trećem delu književnog pentaptiha a što se reflektuje i u
poslednjem romanu je „snevanje o ljudima kakvi nikad nisu bili, niti će ikada biti“.
Mirko Demić u Ćutanjima iz Gore razvija dalje svoju filosofiju zla relativizujući
kategoriju „dobrog“ do kraja kroz dijalog Petra i Pavla: „Nema dobra a da nije sklono
kvarenju i propadanju. Zlo je vječni kvarež!“. Da je zlo gravitacija koje magnetski privlači
ljude, da od nje lako nastaje Apokalipsa, i privatna i nacionalna i sveopšta, autor je
pokazivao kroz čitav ciklus romana, kroz mini-eseje o mržnji, počev od onog u Molskim
akordima gde se zaglušujuće urlanje neprijatelja progonitelja prikazuje iz tačke gledišta
portreta na zidu koji u obrnutoj perspektivi posmatra destrukciju kuće progonjenih, u
Trezvenjacima na pijanoj lađi gde su ljudi na balkanskom podneblju izloženi mržnji „koja
zapljuskuje iza svakog ćoška poput pomija“ ili onog u Ataci na Itaku, koji prikazuje ratnu
morfologiju telesnih sakaćenja. Ovde je zlo produkt međuljudskih odnosa a ne neke
transcedentalne sile. Ono u velikoj meri problematizuje bilo kakav oblik teodiceje. U
po(v)ratnoj svakodnevici prepunoj zla, čovek ostaje bez boga, ostavljen zjapećoj egzistenciji
koja pulsira u samoći.
Brižljivu konstrukciju ideje samoće Demić započinje iz centra, iz Gore, stene Spasa
rečima: „Pogleda li neko iz podnožja na ovu stijenu, vidjeće tenensku tvrđu kako se sivi,
poput sokola sletjelog da otpočine duga letenja (…)“. Ova romantičarska predstava
usamljenosti lajtmotivski odzvanja čitavim romanom iznova pokazujući i dokazujući da je
„samoća prvi uslov svakog postojanja“. Bezljudni predeli u kojima prebiva monah Petar i u
kome potvrđuje sebe, stapa se sa sobom, sa idealom samoće korespondira direktno sa
obezljuđenim krajinskim, rekvijemskim predelima u kojima suštinski povratak nije moguć i
gde svaki artikulisani zvuk života biva progutan zajedno sa prognanima. Čovek je na svetu
suštinski sam – od začeća do mrenja.
Posmatrajući Ćutanja iz Gore optikom novog istorizma, videćemo da Demić u istoriji i kroz
istoriju traži Čoveka, ono suštinsko, esencijalno u njemu. Pripovedanje o pomenutoj steni
Spasa sa koje se vidi krajina kako se sužava i smanjuje, i metaistorijsko provlačenje priče o
srednjovekovnom kralju Petru Svačiću, u stvari je naracija o nadživljavanju ljudskog i
propadljivog. Nakon svih kraljeva, ratnika, država, nacija ostaje Gora koja ne pripada
nikome a kojoj pripadaju svi. Demić nas istorijom suočava sa činjenicom da smo suštinski
kao fizička tela nebitni, a to nas ponovo kružno navodi na zaključak da je jedini način
ostavljanja traga o postojanju knjiško zapisivanje iznova i iznova. Korelativ nesavladivoj
tišini je uporni progovor o njoj.
Diskurs istorije neodvojiv je od diskursa granica, razgraničenja, graničnih situacija,
margina i marginalizacija. Demić fukoovski uspeva da razazna bezimeni glas koji mu
omogućava da progovara iz tišine, iz pukotine, procepa u koji je smeštena i ućutana
naracija o Krajini. Na jednom mestu upravo Petar u progovoru s Pavlom tvrdi da „po
nepisanom pravilu, osporavani uvijek pati od nedostatka teksta. Tekst pripada onima na
drugoj strani barikade.“ Obrtanje pozicije centra i margine, sile i skrajnutog, Demić
realizuje preko kazivanja o smrti, nihilu, odsutnom, svevremenskom. Ako su se granice u
Trezvenjacima na pijanoj lađi doživljavale kao sigurnost graničara, krajišnika, a u
Po(v)ratničkom rekvijemu kao izvor beskrajnog bola, u Ćutanjima iz Gore sve su granice
srušene, a čovek je ostavljen na milost i nemilost pustolikoj borhesovskoj atmosferi
gorskog lavirinta. Taj čovek i ako je Neko i Nešto podjednako je vredan kao Niko i Ništa.
Slikanje Gore i ozvučavanje tišine pisac realizuje sistemom obrnute perspektive.
Percipiranje događanja i događaja sa pokretnim naratorima i njihovim (auto)refleksijama
deformisano je spram onog intenziteta koji se dodeljuje glasu koji pripoveda. Gorski svet
koji je dat iz vizura monaha Petra i Leša Dijakovića međusobno je autonoman. Čitalac se
svesno smešta unutar narativnih slika i odatle posmatra zbivanja koja su plod
pripovedačkih sozercenja, sagledavanja. Iz takve pozicije parergon, okvir romana
predstavlja svojevrsnu aporiju, nejasnoću, prazno, vakuumsko mesto. To je eksplicitno
navedeno u izvrnutom okviru romana u epiloškom prologu i u prološkom epilogu: „Kraj ove
priče seže, kako je i red, na sam izvor pamćenja. (…) Kraj priče je neuhvatljiv, a otuda i
patetičan, kao i njen početak“ da bi se kontrapunktski antisimetrično na kraju reklo da
„početak (…) pada u samo srce zaborava“ te da je „početak neuhvatljiv kao ni kraj.“ No ovakva
narativna igra samo je završetak procesa istraživanja pripovednog rama započeta u
viatorskim tačkanjima u Trezvenjacima i nastavljena u Ataci okvirnom pričom o postanju
manastira iz vode i apokaliptičnom nestanku na kraju. Ta potraga za završnom formom u
velikoj meri, možemo zaključiti, dala je okvire neuokvirenosti Ćutanja iz Gore.
Demićev poslednji roman je svesno metajezična tvorevina. Drugi tok pletenice poglavlja
predstavlja zaumna linija (anti)dijaloga koga redom čine mrmor, romor, žagor, ćućorenje,
njunjorenje, mumlanje, nadgornjavanje, sporečkivanje i vapaji. Hermeneutički zahvat koji
zahteva ovakva narativna strategija upućuje nas da ustvrdimo da je središnji položaj ovih
(anti)dijaloga u poglavlju jedino moguć jer je on medijalni između sadržaja ovog sveta, koga
čine istorija i geografija Petrove gore i onog drugog, utvarnog sveta mrtvih.
Fonetskodisonantni zaum, izveden iz svetog mrmljanja mistika i starodavnih glosalija, ima
za cilj kretanje od materijalno do onoga što je onostrano, nematerijalno, idealno,
vanvremensko, „a realibus ad realiora“, što je potpuno u skladu sa formalističkim stavom da
„su sada reči mrtve i da je jezik nalik na groblje“. Demićeva jezička eksperimentalnost na
tragu je oneobičenog ogoljavanja autoteličnosti dela, a to je pitanje o postegzistencijalom
svedočenju pre-bivajućih, onih koji ostavljaju zapise.
Treću liniju svakog od devet poglavlja (ukažimo na simbolično utrajanje trostrukosti),
alhimičar reči, Mirko Demić, ostavlja promišljanjima o utvarama, uglavnom nevidljivim
bićima, zastrašujućim senkama. One su žanrovski okvir Demićeve fantazmagorije. Na
početku svakog potpoglavlja one su apokrifno utemeljene u tekst preko citata iz proročkih
knjiga: Avakuma, Miheja, Danila, Jezekilja, Zaharije, Joila, Isaije, Jeremije i Osije. Utvare
su ključna reč proročkog progovora, one su htonski pratioci predapokaliptične atomosfere
koju proroci osećaju, one su onirički medijatori kao što su proroci njima medijumi.
Strukturnu ravnotežu bipolu koga čine utvara i prorok čine sunca na kraju svake utvarne
celine. Demićeva heliotropija prati transformaciju sunaca od tihih, pomračujućih,
ognjezračnih, smolastih, snežnih, krvavih pa sve do razarajućih, apokaliptičkih.
Unutrašnji sloj narativnog prstena čini figura knjige, koja predstavlja izvorište svih
diskursa o Petrovoj gori. Ona je artefakt koji doživljava uskrsnuće, ona je luminiscentni
fenomen, koji bira recipijenta kome će otvoriti svoj sadržaj i koga će zarobiti u stanje
večnog ispisivanja istog. Knjiga svedoči i o nemogućnosti zapisivanja istine, „pohranjivanja
svedočanstava u listine“: „Najduže ostaju one riječi koje oko sebe šire krugove različitih
tumačenja, kao što kamen bačen na površinu vode pobudi krugove koji se šire, jedan drugog
sustižu i, negdje, u daljini vremena, gube se i nestaju. Ako su zapisane rukom proroka – one
ostaju nerazumljive bez svog tumača“ (Demić 2016: 189). Zbog toga su i Ćutanja iz Gore
implicitan poziv na beskrajno iščitavanje, i upinjanje u pokušajima egzegeteskog dosezanja
smisla.
Označavanje Gore u romanu semantički je višestruko naslojeno. Ovaj centralni pojam je
zapravo osa Demićevog narativnog sveta u koji smešta svoju romanesknu pentalogiju; to je i
vertikala koji spaja središte (planinu) i visinu (nebo). Gora je simbol postojanosti,
nepromenljivosti, mesto monaškog i šire, opšteljudskog pročišćenja, isto koliko je i
mesto fatalnog zalutavanja i potencijalno bliske smrti. Demićeva Gora je trovrha sa
devetogranom brezom na vrhu najvišeg vrha, što nije nimalo slučajno jer je simbolika breze
apotropajska, za nečiste sile pogubna.
Svojim poslednjim romanom autor je napravio postpostmodernistički otklon. Njegovo
pripovedanje je prešlo dugačak put: od tamnice konteksta u kome su prebivali pisci-likovi
poput Đorđa Markovića Kodera, Petra Kočića, Sava Mrkalja (u Molskim akordima), preko
altermodernističke vijatorizacije na liniji Beograd-Zagreb (sa kolopletom likova srpske
avangarde, pre svega zenitizma i sumatraizma) u Trezvenjacima na pijanoj lađi, žanrovske
medijalne hibridizacije concerta grossa i rekvijema do različitih žanrovskih razigravanja
u poljima travestije, pastiša, parodije i burleske. Demić pred nas sada izlazi sa romanom
koji čvrsto progovara o tišini, praznini, arhetipskoj jednostavnosti i to upravo na terenu
sa kojim je srastao – a to je zavičaj podno Petrove gore.
Autor: Vladimir B. Perić
Dodaj komentar